Kako biste se predstavili čitalačkoj publici u nekoliko rečenica, osnovnim podacima?
Nevena: Nevena Milosavljević, rođena 1990. godine iz mesta Lešak na Kosovu i Metohiji. Trenutno sa suprugom i troje dece živim u Zvečanu, takođe na Kosmetu. Završila sam master studije srpske književnosti i jezika, radim kao nastavnik srpskog jezika, kao novinar za portale (,,Pokazivač“, ,,Kinonija“, Riznica“, ,,ASinfo“) i saradnik u izdavačkoj delatnosti (lektor, recenzent, urednik, književni kritičar). Najvrednije od svega – književnica.
Šta Vas je navelo da novinarstvo i prosveta budu Vaši životni pozivi?
Nevena: Za životni poziv mogu uzeti književnost u najširem smislu te reči, jer su mi znanje iz književnosti i talenat pomogli i u novinarskom poslu, a posebno u radu u prosveti.
I kada sam radila na televiziji, kao i sada kad volontiram za portale i sajtove, bilo da radim u osnovnoj ili u srednjoj školi, književnost je oplemenila svaki segment mog života. Književnost nije izbor, već način života. Ne možete biti književnik, a da svojim životom i kulturom, načinom razmišljanja, oblačenjem i stavom isto ne svedočite.
Živimo u vremenu gde svako ima pravo da iznese svoje mišljenje. Da li mislite da je to u svakoj situaciji dobro? Kakav uticaj to može imati po okolinu?
Nevena: Pravo na mišljenje naravno da ima svako. Mi smo samosvesna bića i potrebno je, svrsishodno da imamo mišljenje o svakoj temi. Ali nije nam na korist da to isto mišljenje iznosimo, naročito ako nismo pitani i ako nije pogodan trenutak. Znate, ako bih iznosila svoje mišljenje u svakom trenutku, na svakom mestu i svakoj osobi u okolini, bez obzira na to da li je ispravno, nanela bih mnogo zla ljudima, jer istina i mišljenje rečeni u pogrešnom trenutku mogu ljude koštati porodice, karijere, u najgorem slučaju – života.
Osude se dešavaju svakodnevno. Šta vi mislite o tome? Treba li stati na put tom fenomenu? I treba li medijsku pažnju dati samo ljudima koji imaju šta da kažu i koji šalju jasnu poruku društvu?
Nevena: Budući da sam mahom predavala srpski jezik u srednjim školama, učenicima sam uvek govorila da je roman ,,Ana Karenjina“ knjiga gde oni prvi put imaju ulogu porote, i od tog trenutka sve do kraja srednje škole dela će od njih iziskivati mišljenje i rasuđivanje. Upravo pomenuti roman plastično objašnjava pojam osude i uticaj iste na živote ljudi. Tome, i da želimo, ne možemo stati na put, ako se setite romana ,,Skerletno slovo“ Natanijela Hotorna, osuda je masi – zadovoljstvo. Počinje kao nezadovoljstvo nečijim ponašanjem, da bi preraslo u sadističko zadovoljstvo, uživanje u tuđoj muci. Zašto? Da bi se sebi pripisala vrednost, bitnost, čestitost. Isus reče: ,,Ne sudi da ti ne bi bilo suđeno“, samo kad bi se tih reči setili bilo bi dovoljno. Što se tiče medijske pažnje, danas tabloidni mediji počivaju na osudi i tračevima. Danas je osuda biznis. A tako smo se zgražavali nad postupcima kazni za one koji počine greh, sada smo svi kao oni, na malo perfidniji način utiskujemo skerletna slova i stavljamo očajnike na stub srama.
Svako sebi daje za pravo da govori o važnim temama kada je reč o mentalnom zdravlju. Da li je to u redu i šta mislite o tome? Koliko je to opasno po sve nas?
Nevena: O važnim temama treba pričati, ali oprezno. Danas je svako ,,stručnjak“ za sve. Bombardovani smo informacijama i promocijom ega. Ja, ja, ja… I posle se pitamo gde je nestala empatija. Najnoviji događaji u Srbiji su pokazali da empatije ima, da su mladi vrlo samosvesni i da će, nadam se, stvoriti neki bolji svet. Međutim, kako živimo u virtuelnoj stvarnosti, iliti novoj normalnosti, nisam više sigurna u tačnost bilo koje tvrdnje. Obezvređuje se mišljenje struke, na važnim mestima rade nekvalifikovani ljudi, o našoj budućnosti odlučuju poluintelektualci. Iole normalan čovek ne može a da ne bude prestrašen kakva ga sutrašnjica očekuje.
Da li smatrate da pisana reč i umetnost mogu pomoći nekome ko prolazi kroz teške situacije?
Nevena: Pisana reč je neophodna za rast naše ličnosti. Ne samo da pomaže da izađemo snažniji, već nas uči kako da na život gledamo pobednički. Ako se osećam poraženom što nisam uspela da pomognem nekome koga sam volela i izgubila, s druge strane osećam se snažnom da to iskažem kroz pisanu reč, da pokažem koliko je ljudski um složen i da ako mislimo da nekog poznajemo dovoljno to ne mora biti tako. Nekad nas postupci ljudi ostave bez mogućnosti da shvatimo gde smo pogrešili, kako nismo videli, kako nismo prepoznali. Kako nam je promaklo! Pisana reč je lek, zahvaljujući njoj ja imam najboljeg duhovnika i psihologa.
Mentalno zdravlje se smatra neprikladnom temom. Da li smatrate da bi o tome trebalo pričati bez stigme i osećaja sramote? I treba li kroz naše lične primere nekome ukazati na potencijalne izazove?
– Mislim da se danas toliko govori o temi mentalnog zdravlja, da je postalo izlišno, čak dobija pežorativno značenje. Jer nas svaki razgovor o toj temi odmah asocira na priučene lajf koučeve, na jutjubere i savetnike, joga instruktore koji nam ulivaju nepoverenje. Da, treba pričati o problemima. Da, treba ih imenovati. Prepoznavanje problema je korak ka njihovom rešenju. Ali o mentalnom zdravlju treba voditi računa prvo na individualnom planu, potom na kolektivnom. A kako to učiniti kada nas mediji čine konfuznima i više nismo sigurni da li smo anksiozni ili smo samo preumorni. I na kraju, svojim ličnim primerom jedino nekome možemo pokazati ispravni put, da li će neko to uzeti u obzir zavisi od njegove želje da promeni sebe. Niko nikog ne može promeniti, do sami sebe. Pokušala sam da promenim mnogo njih, uvek je imalo kontraefekat. Ako i za čim žalim jeste, trebalo je manje pričati, više grliti i razumeti.
Šta Vi mislite o stvarima koje su danas na ceni – pogrešnim vrednostima i ljudima koji imaju medijski prostor, a ne zaslužuju ga?
– Moralne vrednosti se menjaju iz decenije u deceniju. Ono što se cenilo ili što se smatralo vrednim pre dvadeset godina danas može biti ismejano, čak predstavljeno kao naivno. U zamci smo, pogubili smo se u užurbanoj promeni svega oko nas i u nama, da u borbi za goli opstanak ne stižemo da promislimo kome smo proverili svoju decu. Poverili smo decu društvenim mrežama, video-igrama, nakaznim trendovima, a da toga nismo ni svesni. Čovek je snižen duhovno, i ako podigne glavu, odmah mu se svali teret na pleća. Teret spoznaje da ono što je istinski važno, na najnižoj je lestvici – ljubav, porodica i prijateljstvo. Dok sam radila na televiziji i vodila kulturno-obrazovnu emisiju ,,Pergament“, trudila sam se da svaki pojedinac koji doprinosi na polju kulture, umetnosti i obrazovanja bude gost i da dobije sat vremena razgovora, da svojim primerom podstakne one koji slušaju kako je za uspeh potrebno mnogo truda, i da su znanje i talenat jedino što nam niko ne može oduzeti. Portal ,,Pokazivač“ za koji radim intervjue daje priliku umetnicima da se predstave i podignu glas u korist kulture. Takođe, Veseline i Vaša misija je slična i potrebna da bismo pokazali da društvene mreže jesu nužno zlo, ali da mogu pravilnim odabirom sadržaja biti riznica dobrog i korisnog.
Koja je Vaša poruka za sve mlade ljude koji prolaze kroz stresne situacije, nasilje, mržnju, odbacivanje? Na koji nas svako od nas zajedno može doprineti boljem društvu i situaciji?
– Poruka je mnogoznačna. Od one da je vreme da se probude, do one da život shvate kao igru. A to je pitanje trenutka. U kom trenutku budno paziti na sebe i svoju dušu, a u kom trenutku biti dete, čisto i neiskvareno, radosno prigrliti život. To je zlatna ravnoteža koja se uči čitavog života. Umeće življenja: ,,Budite mudri kao zmije i bezazleni kao golubovi“. Nasilje ne trpeti i ne tolerisati, odbacivanje shvatiti kao priliku za sopstveni rast, mržnju kao akumulator za ljubav. Svako od nas da napravi po jedan mali korak ka boljem sutra, zadrhtaće čitava planeta.
Razgovor vodio Veselin Mandarin
