Danijela, Vi ste već niz godina direktoraka biblioteke Srboljub Mitić u Malom Crniću. Koliko je teško voditi biblioteku koja postoji već 143 godine u prilično malom mestu i od nje napraviti jedno od značajnih lokacija srpske kulture i umetnosti?
U vremenu koje je prethodilo mom dolasku u biblioteku ,,Srboljub Mitić,, Malo Crniće, dok sam rukovodila radom biblioteke ,,Đura Jakšić,, u Petrovcu na Mlavi, svaki susret sa malocrnićkom bibliotekom i kulturnim miljeom Stiga, radovao me je i izazivao interesovanje za aktivnosti koje su tu već postojale. FEDRAS, časopis STIG, koji traju već pola veka poznati su širom zemlje.
Sticaj okolnosti i moj dolazak u Stig, u sredinu koja je pravi rasadnik talentovanih i sjajnih pesnika i pisaca bio je praćen izrazito jakim emocijama ali i očekivanjima, željama i planovima. Krajem 2016. došla sam na novi posao. Ne samo fizički, već i mentalno, emotivno i duhovno. Drugačije nisam ni htela, ni umela. Bio je, zaista, veliki izazov stati na vodeće mesto Biblioteke u opštini Malo Crniće, velika odgovornost i ozbiljan zadatak. Ni u jednom trenutku nisam osetila težinu, mada je bilo izuzetno napornih i odgovornih trenutaka. Razlog tome je, verujem, moja ljubav i privrženost poslu kojim se bavim. Razlog je i što sam u samom startu naišla na razumevanje, podršku i izvanrednu saradnju sa opštinskim rukovodstvom kao i sa ostalim činiocima naše lokalne zajednice. Bila sam svesna odgovornosti.
Trebalo je na pravi i dostojan način nastaviti već trasiran put koji su pre mene postavili ljudi koji su vodili ovu ustanovu – i najčešće bili i izvanredni pesnici. Ostati dosledan onome što je započeto, nadograditi, modernizovati i uneti određene novine koje su prijemčive za korisnike a ničim ne narušavaju sklad i funkcionisanje ove ustanove. Za ovih pet godina, došlo je do mnogih novina u samoj biblioteci (proširen prostor, izgrađena čitaonica i sala za promocije, uvedeno centralno grejanje, formirana galerija i dečije odeljenje) ali i u načinu organizovanja promocija, tribina, književnih večeri. Cilj nam je da biblioteka postane prisutna i nezamenjiva kod što većeg broja potencijalnih korisnika, a ciljna grupa su nam najmlađi. Deca su naša i budućnost sveta – zato su i najveća ulaganja upravo u njih.
Početkom proleća biblioteku je posetio i direktor Narodne Biblioteke Srbije Vladimir Pištalo. Upoznali ste ga sa različitim kulturnim delatnostima biblioteke. Da li je ova poseta podsticaj za dalji rad i unapređivanje biblioteke i da li direktori NBS uopšte posećuju biblioteke po Srbiji?
Moj višedecenijski rad, najpre u prosveti, zatim u kulturi, doveo je do toga da gostujem ali i budem domaćin mnogim značajnim ljudima. Ipak, nikad nije kasno da se nešto dogodi ,,prvi put,, Poseta pisca i direktora Narodne Biblioteke Srbije i Bebe Stanković, svakako je svojevrstan presedan i velika čast za našu ne samo Biblioteku već i Opštinu.
Bili smo počastvovani ovakvim gostima i ponosni jer su bili veoma zadovoljni našim radom. Pohvale koje smo dobili svakako će pozitivno uticati na naš dalji rad. Ne znam da li će direktor NBS, Vladimir Pištalo, nastaviti sa ovakvim posetama i drugih biblioteka ali sam uverena da je to vanredno dobar način da se upoznaju kvaliteti ustanova koje su, geografski, možda marginalizovane, ali suštinski, prestavljaju mesta na kojima se čuvaju i grade osnovne ljudske vrednosti.
Sentenca iz ,,Knjige utisaka,, koja je ostala posle posete
…“Biblioteka “Srboljub Mitić“ je u potpunosti ispunila moja očekivanja. Ganula me je priča o dečijem odeljenju i radionicama u kojima razgovarate o važnim stvarima u životu.
Soba za književne večeri “8 nijansi plave“ je divna. Mnogo je ljubavi i pažnje uloženo u ovu malu biblioteku…“
Vladimir Pištalo
Direktor Narodne biblioteke Srbije
Pre nego što ste postali direktorka biblioteke “Srboljub Mitić“ bili ste direktorka biblioteke u Petrovcu na Mlavi. Da li je decenijski rad u bibliotekama uticao na to da počnete i sami da pišete ili je književno stvaralaštvo uticalo na to da nađete svoju drugu kuću u biblioteci?
Pisanjem se bavim, čini mi se, od kada sam naučila da pišem. Ne znam da li me je taj dar ili talenat doveo do biblioteke, ali sam sigurna da je ambijent prepun knjiga i onoga što one u sebi nose, pozitivno uticao na moj književni rad. Ja sam se lepila za knjige, a one za mene. Oni koji pišu, znaju – kad jednom probaš i uđeš u taj mastiljavi čarobni svet, više bez toga ne možeš i ne umeš. Pisanje (kao i duge umetnosti) je nalik vrtlogu, koji te povuče, ali ne ostavlja bez vazduha i daha – već ti daje snagu, kiseonik i slobodu – da budeš upravo ono što jesi.
Mislim da su mi se, baš dolaskom u Stig, među vredne i srdačne ljude, među suncokrete i puteve kojima su pisci hodili, a neki ih i opevali (Đura Jakšić, Srboljub Mitić, Dragoslav Živadinović…) reči, kao ptice kaskrilile, a sloboda duše dovela do nekih dobrih ideja i ostvarenja – i na profesionalnom i na ličnom planu. Da bi čovek nešto uradio dobro (spremio kolače, zasadio drvo, izgradio kuću, napisao pesmu…) neophodno je da postoji goruća strast. Inače, ne vredi. Inače se ne računa.
,,Po idejama nas niko neće zapamtiti. Dela su ta koja se pamte,, predsednik opštine Malo Crniće – Mališa Antonijević
Uglavnom pišete prozu, romane i pripovetke, ali naklonjeni ste i poeziji. Stihozbirka “Kartica ili keš“ koja je nedavno izašla ostavila je značajan utisak na čitaoce, pa i na književnu kritiku. Kako vidite sebe kao stvaraoca u, da tako kažem, književnom ogledalu?
Nikada sebe nisam videla kao pesnika, već kao prozaistu. A onda se nešto dogodi. Izleti pesma iz mene – pošaljem je na konkurs.- ona pobedi. Posle izvesnog vremena, pesma opet bi zapažena. Posle trećeg puta počeh da razmišljam da možda ja, po malo i jesam pesnik – samo je to neko trebao da mi kaže – zapravo, pokaže. Zanimljiva je anegdota kako sam napisala svoju prvu pesmu. Posle nagrade za multimedijalnost u Skoplju, pozva me organizator, Hristo Petreski i reče- ,,Pošaljite mi svoje tri najbolje pesme’’. I kako ja sad da kažem – ,,Nemam ni jednu,, Sedoh, napisah tri ,,svoje najbolje,, pesme – i tako je krenulo. Posle su one dolazile same i spuštale mi se u onaj krhki prostor – između srca i duše.
Vaša druga stvaralačka ljubav je slikarstvo. Sredinom aprila je u Pančevu otvorena vaša peta samostalna izložba. Učestvovali ste u čitavom nizu kolektivnih izložbi. Gledajući Vaše slike stiče se utisak da su likovi na njima u maksimalnoj ekstenziji. Šta se krije ispod te napregnutosti? Kojim tehnikama slikate i koji su najčešći motivi?
Najčešći motivi su ono što me ispunjava ljubavlju i lepotom. Telo žene, gracioznost balerine, svetlost suncokreta, simbolika makova, veličanstvenost pauna, snaga lava, sumrak, svitanje, lepota trenutka. Tehnike kojima najčešće slikam su akril i ulje na platnu, kao i uljani pastel.
Ne znam da li ja slikam rečima a govorim bojama, ali znam da sam gotovo sve svoje knjige (a ima ih deset) sama ilustrovala, jer su mi reč i slika u takvoj sinergiji da ponekad ne umem da ih razlikujem.
Da li se u vašoj umetničkoj radionici spremaju neki novi književni ili slikarski projekti? Da li je došao red na performas ili nešto drugo?
Uvek je performans u opticaju. Klasične promocije i stereotipne izložbe, po mom subjektivnom mišljenju, treba ostaviti u prošlom veku. Umetnost mora da grca, da vri, da urlikne, da uteši, da zaboli, da isceli, da kaže, da prećuti… i da prija. Ako te zavede, ako ne možeš da je izbaciš iz glave, očiju, uma, srca, onda je prava… Uvek me više interesuje mišljenje običnog čoveka, nego kritičara. Ako neko poželi moju sliku na svom zidu- to mi je najveći i najlepši kompliment, koji kao umetnik, mogu da dobijem.
Uskoro mi iz štampe izlazi roman ‘’Šta je na strani 68? – Buran život jedne bibliotekarke’’, a u pripremi je i samostalna izložba slika. Videćemo gde, nekoliko gradova je u opticaju.
Razgovor vodio: Oliver Janković
