Boža Milojković Bam
Rođen 28. decembra 1952. godine u Sremskoj Mitrovici.
Strip autor, karikaturista, portretista. Intelektualac i, iznad svega čovek. Živi i radi u Beogradu. Prve karikature objavljuje 1975. u beogradskom Ježu, potom i u drugim jugoslovenskim revijama, novinama i časopisima.
Objavljivao za francusko tržište, a stripovi su mu bili proglašavani za najbolje naslove meseca od strane čitalaca i kolekcionara referentnog sajta BDgest. Priznat i nagrađivan. U negdašnjoj velikoj državi važio za dobitnika najprestižnijih priznanja.
Pre nekoliko godina započinje rad na svojoj monografiji „Trista veličanstvenih“, portretišući umetnike koje smatra za vredne u očuvanju prilično desetkovane i urušene, obespravljene kulture, bačene na smetlište civilizacije.
Za početak bih te pitao, kako je raditi sa ljudima u veku komforne teskobe, s obzirom da pamtiš i drugačije društvo?
*
– Uvek je nekada bolje nego danas, šta god da je u pitanju. Nostalgija za prošlim vremenima. Danas ljudi ne poštuju ništa i nikoga, samo gledaju svoje interese. Rodio sam mečku dok nisam uspeo da sakupim i organizujem, ovu, sadašnju ekipu saradnika koji su mi ujedno i đaci. Njih osmoro, jedna dama i sedam momaka. Osnovali smo pre desetak godina, DIGITALNI STUDIO „BAM Film STRIP“, kako bi mi pomogli da radim brže, bolje i kvalitetnije. A pored kvaliteta, važan i kvantitet. Već sam u godinama, pa hoću da privedem kraju sve što sam želeo da uradim za života.
*
Ako je kapitalizam u dobroj meri uticao na redefinisanje snaga, ali i na platežnu moć stanovništva, da li je strip uspeo da zadrži ono mesto koje je nekada imao u svetu tinejdžera, ali i autora bez kojih svakako ne bi preživeo?
*
– Strip nekada i danas, to je kao Bog i šeširdžija. Nekada je strip bio strip, a danas je nešto što samo liči na njega. Stripovi su: „Princ Valijant“, „Cisko Kid“, „Daleka Planeta“, „Den Deri“, „Džeri Spring“, „Bernard Prins“, „Red Dast“, „Džeremaja“, „Tornjevi Boa Morija“, Hogartov „Tarzan“ itd. Dakle, stripovi iz prošlog veka: jedan „Asterix“, „Gaston“, „Umpah Pah“, „Iznogud“. A ovi današnji, muka mi je i da ih pogledam, a kamoli da ih, ne daj bože, pročitam. Moram priznati da sam pokušao, ali nisam uspeo da odem dalje od sedme-osme strane. Priče su glupe i debilne, tekst katastrofalan, a crtež nikakav. A što je najgore, ljudi upravo to kupuju i čitaju. Zašto? Nemam odgovor. Na primer, strip „ZAGOR“. Ko je Zagor i šta je Zagor? Ima kolt, a nije kauboj, ima nekakvu oznaku na grudima kao super-heroj, ali nije ni to, vere se po lijanama u prašumi divljeg zapada, a nije Tarzan. Za pojasom nosi kamenu sekiru, a nije kromanjonac. Dakle, šta reći? Pametnom dovoljno. Možda sam ja glup, pa ne razumem takve stripove.
Puno je festivala u državi i regionu, ali i u svetu. Vreme softverskih vratolomija i platformi garantuje drugačiju viralnost i umreženost strip autora, ali i ljubitelja ove supkulture. Da li je danas jednostavnije baviti se ovim poslom ili i pored pomenutih pogodnosti, umetnici trpe teret koji im stavlja na pleća korporativni poredak?
*
– Ovo je novo doba, mnogo naprednije nego proteklo. Kompjuteri, InterNET, e-mejlovi, Digitalne Table visoke rezolucije, sve to olakšava rad i komunikaciju sa drugim autorima. Nekada sam crtao na klasičan način, na hameru sa olovkom, pa tuširao crteže perom, četkicama i crnim tušem (a greške ispravljao sa belom temperom), dok se nije pojavio korektor. Jednom kad se nešto uradi, to je gotovo, naročito akvareli. Danas, na Grafičkoj Tabli, radim mnogo opuštenije, brže i lakše. Pre sam morao da pazim da ne ostavim neku krmaču na hameru ili akvarel papiru. Danas je sve mnogo jednostavnije. Ako nešto „uprskam“, taj lejer bacim u đubre i problem je rešen. Ne znam zašto strip-crteči i dan-danas rade na stari način. Za divljenje je činjenica da još uvek neko radi na takav klasičan, dakle, teži i sporiji naćin. Više nemam ni strpljenja ni vremena da tako radim, sem u slučaju ako mi Tabla „crkne“. S druge strane, ni vid me više ne služi, da bih crtao na nekom malom formatu. Format mojih kadrova na Tabli je oko 50X30 cm, dakle, veliki format koji mi omogućava da radim brže, slobodnije i opuštenije.
Kada se takav format smanji na format za štampu, sve se greške izgube i crtež se toliko profini, samim smanjenjem, da sveki kadar ispada potpuno savršen. Zato volim rad na Digitalnoj Tabli.
*
Možeš li mi otkriti neke od zanimljivih detalja iz života sa ljudima sa kojima si najčešće sarađivao?
*
– Ne mogu. Nema zanimljivih detalja, saradnika je bilo malo i svi su bili sujetni. Jedini izuzetak je Dragan Lazarević, (deLAZARE), koji je uvek bio tu da mi pomogne i uskoči kada je to bilo potrebno. Sećam se, davno, kada sam počeo da radim „Maratonce“, danonoćno smo se zezali sa njima i sa uživanjem radili svaku novu Tablu. U jednom trenutku je morao da prekine sa radom, zbog obaveza koje je imao prema francuskim i belgijskim izdavačima, i zato sam morao da potražim nove saradnike. Jedini uslov je bio da svako poseduje svoju Grafičku Tablu visoke rezolucije i da zna ozbiljno da radi na njoj. Pošto smo iz različitih gradova, svako radi kod svoje kuće i komuniciramo preko mejlova. To funkcioniše. Trenutno svi zajeno radimo strip „Aleksandar od Jugoslavije“, koji potpisujem, kao što se radilo i u Diznijevom studiu. Tako je, na primer, radio i Kavacano, pa se po isteku ugovora sa Diznijevim Studiom, osamostalio i od tada sam potpisuje svoje stripove. Sjajan mu je „Kapetan Rodžers“. Kada završimo ovaj strip, svi iz moje ekipe će se osamostaliti i sami će potpisivati svoje buduće radove.
Živimo u vremenu velikih previranja i raslojavanja, u vremenu drugačijih društvenih normi. Da li dovoljno verujemo u latentnu snagu mladih, slobodnih ljudi? Kaži mi nešto o autorima koji dolaze iz tvoje škole i o onome što trenutno rade?
*
– Ova, moja ekipa, je grupa entuzijasta, mlađih od mene, koji svi imaju svoje poslove, ali su zaluđenici u strip… u dobar strip. Tu smo se i našli.
*
Politika uspeva da uspostavi dva dijametralna navijačka tabora i pravo na izbor po pravilima koje neko nameće sa strane. Da li su postojeća priznanja potencijalnih laureata unapred predodređene za one čiji dar podrazumeva podobnost i pripadnost nekom od centara moći i gde je tu mesto pojedincu koji bi da uprkos svemu sačuva svoju neutralnost? Da li je uopšte moguće raditi u takvim okolnostima?
*
– Nemam vremena za politiku. Ona me ne zanima, kada nešto i prokomentarišem na fejsbuku, odmah se jave „stručnjaci“ koji bi šiju da mi slome. Ali, neće da može. Radim, jer volim to što radim. Kada sam počinjao sa „Maratoncima“, nisam čak ni razmišljao da li ću ih objaviti ili ne. Jedina vodilja nam je bila da pretočimo jedan sjajan film u strip, jer on to i zaslužuje. Mislili smo da će i čitaoci uživati u stripu, kao i gledaoci u filmu. Toliko smo se zaneli da, tada, nismo ni kontaktirali Dušana Kovačevića i Slobodana Šijana, kako bi zatražili dozvolu sa stripovanje njihovog dela. E, tu smo se zaje*ali, zajedno smo pogrešili. Tek smo kasnije uspostavili komtakt sa njima. Kovačević je bio oduševljen i odmah nam je dao odobrenje, ali pod uslovom da pitamo i Šijana, jer je film njegov, a strip smo radili po njegovom delu. I ćorak! Evo, i dan-danas se mučim oko pregovora. Ne smem više o tome.
Koje časopise trenutno smatraš vrednima, kod nas, ali i u okruženju?
*
– Nekada sam pratio „Zabavnik“, „YU Strip“, nešto pre „Plavi Vjesnik“, skoro sva izdanja „Dečjih Novina“, danas ne pratim gotovo ništa. Nemam vremena. A i ovo što sada povremeno vidim je razočaravajuće. Ponavljam, nekada je strip bio pojam, a danas je samo misaona imenica, mislim, u kvalitativnom smislu. Čast izuzecima, koji su i dalje u samom vrhu. Na primer: Mikica, Geza, Muran, deLAZARE i… mnogi drugi. Šteta što više nema crtača kao što su bili Maurovič ili Jules.
*
Da li je i danas umetnost stvar eskapizma ili se nešto ipak kroz vekove menjalo?
*
– Naravno da se umetnost vremenom menjala. Međutim, verovatno sam ja staromodan, pa mi je sve ono nekada bilo bolje i lepše, nego sve ovo danas, pa tako i strip.
Pored gomile sjajnih naslova koje potpisuješ, posle onolikih priznanja koje nedvosmisleno potvrđuju kvalitet pojedinca koji traje, što još nedostaje da jedna priča bude kompaktna i detaljno zaokružena, a na kojoj trenutno radi maestro Bam?
*
– Trenutno radim sa svojim saradnicima „Aleksandra od Jugoslavije“, i to dobre tri godine, pa se nadamo, ako nas posluži zdravlje i elan, da ćemo završiti kompletnu priču za, otprilike, dve godine. Posle toga svako ide svojim putem, kako smo se na početku i dogovorili.
*
Šta sam ono zaboravio da te pitam a moglo bi biti krucijalno za ovaj razgovor?
*
– Čudo me nisi pitao (mnogi jesu), zašto radim stripove po filmovima. Jednostavnije je pogledati film, zar ne? Film je kao reka, dođe, prođe i ode. STRIP, možeš polako da čitaš i prelistavaš stranu po stranu i da se vraćaš unazad, ako želiš da nešto ponovo pročitaš. Svaku stranicu možeš gledati koliko god hoćeš, i da ponovo uživaš u priči koju si gledao na filmu, ali sada u strip varijanti. Dobijam mnogo mejlova i pisama u inboxu o tome – kako ovo radiš i na koji način? Zar je važno kako je strip nastao? Da li na Digitalnoj Tabli ili na klasičan način, da li na hameru ili u specijalnim programima? I zašto se ovako nastao strip ne ceni kao klasika? Koga zanima kako je nešto nastalo? Zar nije važno kako to izgleda na papiru i da li je tako urađen strip zanimljiv i čitljiv? Danas se, za razliku od nekada, 90% nekog filma snima u studijima ispred plavog ili zelenog platna, a onda se kompjuterski na ta platna zalepe pozadine ili dodaju raznorazni specijalni efekti, koje i sam koristim. Niko se, nikada, nije pitao kako su marsovci digli u vazduh Belu Kuću u Vašingtonu ili kako je Godzila uništila pola Njujorka, ili bar one silne vratolomije i eksplozije u mnogim filmovima. To nikoga ne zanima. Važan je utisak koji pojedinac ima dok gleda i uživa u filmu. Isti bi osećaj trebao da bude i sa stripom.
Možda neću doživeti, ali Veštačka Inteligencija će za desetak godina napraviti haos i u stripu, kao što to danas čini u filmu ili slikarstvu. Pitajte izdavače kako im se prodaju izdanja? Ne samo kod nas, nego i u inostranstvu. Dolazi digitalno doba, još gore, AI tehnologija i stripovi koji će se, ubuduće, samo tako raditi.
Što pre to budu izdavači shvatili, možda im se posreći da im ne ostaju remitende. Prikupljam materijal da sve ove, i još mnogo drugih stvari, opišem u jednoj knjizi, sa mnogobrojnim primerima, koja je u pripremi… ako bog da.
Razgovor vodio: Saša Miljković
