Intervju sa Igorom Jagličićem
Jedno od poznatih lica na 7. Sajmu sporta bio je i izveštač sa Olimpijskih igara u Torinu, Pekingu i Londonu, brojnih evropskih i svetskih šampionata i koji je ovom prilikom govorio o svojim počecima, srpskoj reprezentaciji, lepim iskustvima i savetima za buduće kolege.
Proslavljeni odbojkaški novinar Igor Jaglićić je punih 25 godina radio u „Sportskom žurnalu“. Sa raznim reprezentativnim selekcijama Srbije proputovao je preko 60 zemalja, a veoma je interesantno da je kod svojih kolega poznat pod nadimkom Magelan i smatra se da je prvi otplovio iz Evrope u Aziju sa našim uspešnim sportistima, baš kao što je možda daleko poznatiji Fernando Magelan uradio oko 1520.
-Odlično (smeh). Pričao sam skoro sa novinarom Predragom Milinkovićem, mojim drugarom iz klupe „Sportskog žurnala“, koji se prisetio da sam prvo putovanje imao 1993. godine u Prag na Svetsko prvenstvo u umetničkom klizanju. Tada su još uvek bile sankcije, sećam se da sam putovao vozom iz Beograda do Praga. Posle toga su bila putovanja sa skijanjem, nije poznato, ali bio sam i na četiri Zimska olimpijska festivala mladih, još u Andori, Finskoj, Švedskoj i Sloveniji. Nakon toga je došla veza sa odbojkom, skoro sve sportove o kojima sam pisao i trenirao sam ih na neki način. Od 2003. godine kada sam postao urednik odbojkaške rubrike povezalo se najlepše u novinarstvu, rad i putovanja. Onaj ko voli posao i kada mu se poklopi sa putovanjima, to je nešto najlepše. Što se tiče zemalja, broj je tačan, tu oko 60. U nekima sam bio i više puta i to je bogatstvo koje čovek nosi sa sobom dok je živ – započeo je priču Igor Jagličić.
Svoju novinarsku karijeru je započeo u „Sportskom žurnalu“ sa 19 godina, 1992. kada je postao honorarni dopisnik. Sam je došao kao mladić u Beograd i sasvim slučajno je tada najtiražniji sportski list u Srbiji postao njegova prva medijska kuća.
-Što se tiče početaka bili su još dok sam bio dete. Došao sam iz Sarajeva, gde su bile održane čuvene Zimske olimpijske igre. Od tada, kroz srednju školu, pa posle kada sam došao u Beograd možda sam i znao da ću biti sportski novinar. Pored škole i fakulteta, posao mora da se voli i želi. Saradnja sa „Sportskim žurnalom“ je krenula sasvim slučajno. Došao sam i pokucao na vrata i ti ljudi su me divno prihvatili. Tada je još uvek pokojni Aleksandar Tijanić bio urednik, kasnije sam bio kod Miodraga Simeunovića, Mome Jokića i ponovo kod Simeunovića. Oni su se menjali, ali novine su na istom mestu. Čak i danas kada nisam tamo, smatram ih prvom kućom. Proveo sam tu svoju mladost i naučio sve što sam mogao o novinarstvu.
Rođen je u Sarajevu, a u juniorskim danima imao je solidne rezultate u skijanju, odbojci i atletici. I upravo su čitaoci i gledaoci „Sportskog žurnala“ odnosno „Sport kluba“ sa najviše pažnje pratili njegov rad u novinama i sportske prenose na televiziji.
-Sportski novinari su uglavnom bili sportisti. U mom slučaju je bilo do juniorskih dana. Rezultati su bili dobri u kadetskim i juniorskim danima. Na republičkom nivou pred rat, kada su se odvojile Hrvatska i Slovenija u skijanju su bili solidni rezultati. Moj rad na televiziji koji je došao uz pisane medije je bio samo nadgradnja da mi mikrofon ne bude strah i problem. Tu je možda i talenat, ali sve ostalo je bila nadgradnja, sportska karijera, novinarsko iskustvo i sve je to dalo najveći rezultat u televizijskim prenosima. Ljudi ih vole, trudiću se da uvek budem bolji, jer je jedino to put ka uspehu.
Septembar i oktobar su bili meseci odbojke na kanalima „Sport kluba“ i upravo je u tom periodu ostvaren jedan od najvećih rezultata u istoriji, kada je ekipa Zorana Terzića osvojila zlatnu medalju na Svetskom prvenstvu u Japanu, pobedivši u finalu Italiju sa 3:1.
-Najveći rezultat kada je u pitanju ženska odbojka. Naravno da je olimpijsko zlato iz Sidneja najveći rezultat seniora. Jednostavno, 2003. sam postao urednik odbojkaške rubrike, iste godine je i Zoran Terzić postavljen za selektora. Imao sam priliku da vidim sve početke i znam koliko je bilo teško. Sećam se i 2006. kada je osvojena prva svetska bronza. Ništa nije slučajno i sve je plod velikog rada. Sada kada vidimo svetske prvakinje deluje lako, neko će reći on ima Brankicu Mihajlović, Tijanu Bošković i Maju Ognjenović, ali trebalo je stvoriti te devojke. Nije ih on stvorio, ali je napravio najbolju celinu od njih. Ubeđen sam da pomenuta generacija ima još dosta da pokaže i na narednom Evropskom prvenstvu i Olimpijskim igrama u Tokiju.
Pomenuli ste 2003. godinu kada je došao gospodin Zoran Terzić i tada je počela renesansa ženske odbojke. Kruna njegove karijere tokom skoro dve decenije predvođenja reprezentacije su Igre u Tokiju, jedino takmičenje na kome popularni „Terza“ nema zlatnu medalju.
-Iskoristiću priliku da kažem, gospodin Radoslav Svirčev, gospodin Branislav Moro i profesor Goran Nešić su „udarali temelje i kopali beton“. Oni su legende naše odbojke i sećam se dana kada su bili prvi ili drugi selektor. Tada nam je bilo važno učestvovati na turnirima i velikim takmičenjima. Što se tiče narednih godina, veliki je to sled, jer ženska odbojka u Srbiji je pokret, a ne sport. Sada kada vidite koliko devojčica igra odbojku, a nekada su se ovi ljudi borili da sakupe 12 igračica. Danas treneri ne mogu da se odbrane od ženske populacije. Srpska odbojka će još dugo godina biti brend, jedna od najboljih na svetu samo uz kvalitetan rad. Kada su u pitanju naše sportistkinje nikada nije bilo problema, zato ih i strani treneri vole videti u svojim klubovima.
Iz Evropske odbojkaške federacije (CEV) pre nedelju dana stigla je vest da će Srbija biti domaćin šampionata Starog kontinenta 2021. godine za seniorke. U najavi novi spektakl, pošto sa svetskom, evropskom i titulom vicešampionki Olimpijskih igara, izabranice Zorana Terzića će sigurno i na narednom takmičenju istaći kandidaturu za najviši plasman.
-Pravi je potez da Srbija bude domaćin, deset godina posle evropskog zlata u Beogradu. Sigurno sa možda nekom novom generacijom u kojoj će Tijana Bošković svakako biti perjanica. Ona može da igra još deset sezona, a kada imate nju onda imate i garant dobrih rezultata i uspeha, jer je možda reč o najboljoj odbojkašici sveta poslednjih godina. Definitivno spektakl uz punu „Štark arenu“ i verujem neko novo finale. Ne znam s kim, ali se nadam još jednom zlatu.
Na kraju razgovora gospodin Igor Jagličić je imao i veoma važnu poruku za buduće kolege.
-Morate biti uporni, strpljivi, istrajni, ali imati i malo sreće koliko sam imao ja. Samo se borite za svaki pisani red ili za svaku rečenicu u kameru, jer samo tako možete ići napred. Srećno i hvala Vam – zaključio je Jagličić.
