KNJIŽEVNOST ZA DECU
UVEK I SVUDA
Vi ste književnik i doktor književnih nauka. Prvu knjigu ste objavili davne 1992. godine. Recite nam nešto više o vašim književnim počecima.
Prvu pesmu objavio sam avgusta 1979. godine kao učenik OŠ „Bratstvo“ u Dečanima, u „Jedinstvu za decu“, čiji urednik je bio poznati pesnik za decu Mošo Odalović, sada moj drag prijatelj i saradnik. Zatim sam objavljivao u mnogim listovima i časopisima za decu širom Jugoslavije, kao što su: „Kekec“ (Beograd), „Modra lasta“ (Zagreb), „Dečje iskre“ (Kragujevac), „Titov pionir“ (Titograd) itd. Sarađivao sam, takođe, i sa „Novostima za decu“, čiju stranu je uređivao znameniti Dragan Lukić, sa kojim sam kasnije i lično sarađivao. Kao srednjoškolac već sam pisao novinarske priloge za neke ozbiljnije listove i novine, a bavio sam se i drugim žanrovima. Kao maturant bio sam prevođen na francuski, engleski, makedonski, albanski i turski jezik. Bila su to lepa i dragocena iskustva, koja su mi zaista mnogo značila, a dobijao sam i nagrade na literarnim konkursima i takmičenjima u zemlji i inostranstvu. Pisao sam pesme i za neke naše novine u dijaspori (Švedska), pa su zbog toga mog oca pozivali na razgovor u policiju. Bila su to teška i surova vremena za život i stvaralaštvo, ali ipak moj talenat i rad nisu splasnuli uprkos svemu. Ako se uzme u obzir pomenuta vremenska distanca, to bi onda značilo da ove 2022. godine navršavam 43 godine književnog rada. Taj staž, dakle, nije mali, ni zanemarljiv.
Ko su bili vaši omiljeni pisci u mladosti? Upoznali ste Desanku Maksimović i druge eminentne književnike, ko od njih je imao najveći uticaj na vas i vaše stvaralaštvo?
Ja sam zaista mnogo čitao i radio od samog početka. Moram priznati da sam dosta vremena izgubio dok sam izgradio sopstveni ukus i prepoznao prave umetničke vrednosti. Na studijama književnosti u Prištini došlo je do tzv. spoja teorije i prakse, tako da mi studiranje nije predstavljalo poteškoću, već radost i zadovoljstvo. Kao student pisao sam književnu kritiku i objavljivao u vodećim jugoslovenskim časopisima tog vremena. Na primer, sarađivao sam za “Bagdalom” (Kruševac), “Stvaranjem” (Titograd), “Republikom” (Zagreb), “Mostovima” (Pljevlja), “Stremljenjima” (Priština) i dr. Dakle, već sam imao nekakvu književnu i stvaralačku prepoznatljivost, pa su neki profesori sa fakulteta mislili da sam profesor, iako sam bio samo student. Na književnim susretima “Lazar Vučković” na Kosovu i Metohiji upoznao sam Desanku Maksimović i sa drugim našim uglednim piscima ravnopravno učestvovao i nastupao, iako sam tada bio student. Ne mogu reći da sam imao nekog izrazitog uzora, ali svi dobri pisci i pesnici su uticali na mene. Naši i strani. Inače, u književnost nisam stupio kao pesnik ili pisac, već kao književni kritičar, što je malo čudno, ali tako je…
Pišete za decu i za odrasle. Objavili ste prilično zavidan broj knjiga pesama i priča, a vaši romani za decu su višestruko nagradjivani. Jedan od vaših romana je preveden na 60 svetskih jezika. Takvim uspehom se retko ko može pohvaliti. Recite nam nešto o toj knjizi, kako je nastala i započela svoj let u svet?
“Kako su rasli blizanci” (2011) je moj prvi roman iz humorističkog serijala o blizancima. Do sada je objavljeno njih 6, a 2 već čekaju da budu objavljeni. To je moj prvi roman i sasvim neočekivano dobio je nekoliko uglednih nagrada u zemlji (“Rade Obrenović”, “Dositejevo pero”) i svetu. U pitanju je humoristička proza sa autobiografskim elementima iz mog i detinjstva mog brata blizanca. Namerno sam forsirao humor i sve njegove oblike: igru, nonsens, apsurd, ironiju, karikaturu, grotesku, sarkazam i dr. Čini mi se da je to ključ njegovog uspeha, jer humor je univerzalna kategorija koja nema granica. O njemu se dosta pisalo u časopisima i govorilo na mnogim naučno-stručnim skupovima i konferencijama. Mislim da još uvek nisam svestan njegove recepcije u svetskim okvirima, budući da je roman do sada doživeo preko 60 izdanja skoro na svim kontinentima. Po nekoliko ponovljenih i novih izdanja kod drugog izdavača ovaj roman je doživeo u Americi, Rusiji, Saudijskoj Arabiji, Severnoj Makedoniji, Bugarskoj itd. Takođe, objavljeno je nekoliko elektronskih i audio izdanja, urađena je adaptacija za pozorište, a priprema se i strip. Svako novo izdanje u svetu povuče sledeće, tako da se taj prevodilački proces odvija svojim tokom i zahvalan sam svim mojim saradnicima, prevodiocima i izdavačima širom sveta.
Priredili ste i izvestan broj antologija. Svaka antologija predstavlja most, maštom sagradjen, na kojem se sreću pisci. Vaš doprinos očuvanju i negovanju srpske književnosti je nemerljiv. Šta vi pronalazite u tome kao najveću motivaciju i satisfakciju?
Priređivanje izbora i antologija bilo koje vrste podrazumeva, pre svega, obaveštenost i kompetentnost, kao i poznavanje svih disciplina iz oblasti nauke o književnosti. Kod nas postoji pozamašan broj antologija i veoma respektabilnih antologičara, koji ulože puno truda i rada u svoj istraživački poduhvat. Kao antologičar nastojim da budem inventivan i poseban, odnosno da ponudim nešto novo ili nešto što nije u dovoljnoj meri poznato i dostupno. Sastavio sam i priredio oko 20 antologija iz naše i strane književnosti za decu i odrasle, od kojih su neke doživele ponovljena izdanja ili su dobile svoje nastavke (drame, putopisi). Da ne budem neskroman, ali izdvojio bih Antologiju svetske haiku poezije “Šapat okeana” (2007), koja obuhvata stihove iz 100 zemalja širom sveta. Takođe, priredio sam (neke u koautorstvu) američke priče i pesme za decu, ruske drame za decu, grafite i aforizme za decu, kao i Antologije svetske poezije za decu “Darivanje lepote”, Antologiju svetske priče za decu “Čarobni mlin”, Antologiju svetske drame za decu “Srce od svile” i dve Antologije putopisa za decu “Svet u džepu” i “Nezaboravna putovanja”. Takođe, priredio sam i nekoliko izbora iz naše i svetske narodne književnosti (poslovice, pesme, verovanja, običaje, legende, bajke, kratke umotvorine). Nedavno je objavljen izbor “Zvezdice od sna” (2021), koji obuhvata narodne uspavanke iz 70 zemalja širom sveta. Svaka moja antologija obuhvata uvod ili predgovor, napomene, imenik prevodilaca, spisak literature, recenziju i rečnik manje poznatih reči. Želim, dakle, da otkrijem nešto novo i konkretno, što doprinosi razvoju književnosti za decu kod nas i u svetu. Za mene je u tome draž i motivacija ovog posla.
S obzirom na to da radite kao profesor Akademije vaspitačko-medicinskih strukovnih studija u Aleksincu, u prilici ste da primetite uticaj savremenih tehnologija na nove generacije. Koliko je knjiga prisutna i voljena kod današnje omladine i koliko je teško pronaći nekoga ko piše poeziju ili prozu, među brucošima budućim vaspitačima?
Savremena tehnička dostignuća su u koraku sa vremenom u kome živimo i radimo, pa samim tim njihova upotreba je neminovnost i surova realnost. Prosto rečeno, savremeni čovek danas ne može bez mobilnog telefona, kompjutera i drugih tehničkih pomagala. Deca i mladi ih najviše konzumiraju, čak i više nego što to treba. Njihova upotreba, naravno, nije zabranjena, ali to ne sme da pređe u zavisnost i preterivanje, jer u tom slučaju može doneti neželjene efekte. Zahvaljujući raznim društvenim mrežama, grupama, blogovima i portalima, sve je više onih koji pišu i objavljuju svoja dela. Ima tu, svakako, zrelih i ozbiljnih ostvarenja, ali ima i onih koja su amaterska i ispod svakog umetničkog nivoa. Skoro svake godine na našoj Akademiji otkrijemo po nekog studenta koji piše i ozbiljno se bavi pisanjem. Pored tebe, koja si već objavila nekoliko zapaženih knjiga pesama za decu, pomenuo bih Jovanu Živadinović iz Paraćina, koja je, takođe, objavila dve knjige, zatim Ivana Ilića iz Prokuplja i dr. Ne treba zaboraviti ni vaspitačicu spec. Anicu Pavlović iz Aleksinca, koja već ima dve stručne knjige iz oblasti scenske umetnosti i lutkarstva.
Nedavno ste osnovali Institut za dečju književnost, sa ciljem da okupite stvaraoce za decu i pomognete im da dobiju medijsku pažnju koju oni svakako zaslužuju. Kako napreduje realizacija ovih plemenite ideje i inicijative?
Da, ja sam autor elaborata i projekta o osnivanju Instituta za dečju književnost, koji je registrovan u Agenciji za privredne registre u Beogradu. U tome sam imao podršku naših uglednih pisaca i univerzitetskih profesora, čija je pomoć bila veoma dragocena. Rad Instituta se odvija kroz tri saveta, odnosno odbora za beletristiku, izdavaštvo i nauku. Njima rukovode Zoran Penevski, dr Predrag Jašović i dr Zorana Opačić. Cilj ovog poduhvata je, pre svega, da književnost za decu zauzme onu ulogu i značaj koji zaslužuje u društvu i kulturi uopšte, budući da je veoma marginalizovana i zapostavljena. Na pojedinim humanističkim fakultetima kod nas još uvek nije uveden predmet Književnost za decu! Zar to nije dovoljno indikativno i začuđujuće? Osim “Zmajevih dečjih igara” u Novom Sadu, mi nemamo nijednu drugu ustanovu koja se ozbiljnije bavi ovim poslom. Uprkos epidemiji i besparici, za godinu dana rada i postojanja ostvarili smo, zaista, zavidne rezultate. Naime, organizovali smo nekoliko promocija, pokrenuli list za decu “Jedrenjak”, održali naučni skup u Paraćinu i objavili Zbornik radova, a uskoro izlazi i prvi broj časopisa “Godišnjak Instituta za dečju književnost”, koji objavljuje naučno-stručne priloge iz nauke o književnosti za decu i mlade. Takođe, objavili smo i prve knjige iz oblasti beletristike, a to su pesme Milivoja Forgića, proza Maje Cvetković Sotirov i Željane Radojičić Lukić, koje su rađene u suizdavaštvu. Potpisali smo desetine značajnih protokola o saradnji sa srodnim ustanovama u zemlji i inostranstvu. Iako još uvek nemamo zvaničnu i materijalnu podršku državnih organa, mogu reći da sam zadovoljan onim što smo do sada postigli.
U Srbiji danas postoji veliki broj pisaca za decu, a ima i mnogo potencijalnih pisaca među decom. Da li deca koja pišu treba da objavljuju knjige ili mislite da je bolje da sačekaju da odrastu?
Institut za dečju književnost i te kako vodi brigu o deci koja pišu i objavljuju. Odveć je poznata činjenica da ima dosta darovite dece, koja pišu, objavljuju i to nije nikakva novost ni iznenađenje Tako su i mnogi od nas počeli i postali poznati pisci danas. Svakako da treba podržati tu i takvu decu, negovati njegov talenat i pratiti ga. Međutim, treba se osvrnuti i na drugu stranu medalje. Naime, ima roditelja koji po svaku cenu žele da im dete bude najbolje, da mora pisati, objavljivati i tome slično. Znam za jednu darovitu učenicu koja je pretrpela takav pritisak roditelja, objavili su joj knjigu kod uglednog izdavača, ali vremenom se talenat ugasio i to dete više ništa nije napisalo ni objavilo. Hoću da kažem da talenat treba da se razvija prirodnim i spontanim putem, kao i svaki drugi vid stvaralaštva i onda će sve doći na svoje mesto. U svemu tome velika je uloga učitelja, nastavnika i naravno – roditelja. Dakle, treba pisati i objavljivati, ali ne po svaku cenu već onda kada to stvaralaštvo dovoljno sazri i bude umetnički validno. Pomenuo bih primer dobre učenice i mlade pesnikinje Marijane Našpalić iz Kikinde, koja već ima dve zbirke pesama i dobitnica je mnogih nagrada na raznim literarnim konkursima. Imao sam tu priliku i čast da govorim na promociji njene knjige, koju sam pohvalio i svesrdno preporučio za čitanje. Takvi talenti nisu retki i zaslužuju punu podršku.
Šta smatrate svojim najvećim dosadašnjim ostvarenjem?
Pa, ne znam tačno i kako da odgovorim. Lepo je to kada pisac za decu postane profesor, kada ga objavljuju na 60 jezika i tome slično. Međutim, nekako sam najponosniji na osnivanje Instituta za dečju književnost. Mislim da je to veliki zalog za budućnost i vreme će pokazati svoje. Na ličnom i privatnom planu moja dva najveća ostvarenja su ćerke Ana i Anđela.
Imate li neku poruku za mlade pisce?
Biću vrlo kratak i reći ću nešto što ne predstavlja nikakvu novinu. Čitati, pisati, ali i brisati.
Razgovarala:
Anita Pešić
