Vrlo kratko ću se dotaći trenutne američke politike, i to na čisto spektatorski, što je više objektivan i ogoljen način. Trenutno je aktuelan kontigent snimaka Džejmsa O’Kifa koji pokazuju da Demokrate (američka stranka) koriste prljave taktike da uznemiruju republikanske okupe i da izazivaju nasilje, koje naknadno nakon toga glavnotokovski mediji prikazuju kao inicirano od strane Republikanaca (takođe američka stranka). Naravno, ovo rade obe stranke, ovo nije novost. I ovo nije novost nikome ko živi u zemljama gde postoji „poštena demokratija“. Svako se koristi svim mogućim sredstvima da dođe do vrha.
Reakcija glavnotokovskih medija je bila „ma, teorije zavere“. Tačno je, postoje teorije zavere koje nemaju veze s mozgom (drevni astronauti, septembar jedanaesti kao unutarnji posao, mistične moći planine Rtanj, bosanska piramida, bilo šta što nazovinaučnici društva „Serbona“ iz Niša melju u „Glasu Serbone“ i konsekventnim knjigama), ali postoje i te kako stvarne, i te kako opasne zavere. Delanja sa strane. Udari iz potaje.
„P. S.“ Predraga Đurića sa crtežom Marčela Salace pokriva jedan takav slučaj. Neimenovani vojnici neke nepomenute godine prevoze kamion pun leševa da ih izbace u neko neimenovano, ali prilično duboko vojvođansko jezero. Njima je to rutina, njima je to još jedan u nizu rudimentarnih poslova. I kao svaki posao, i ovaj nailazi na poteškoće. Poteškoća ovde ima lica i imena Marko i Ivo.
Dvojica dečaka, čiji je najveći zločin to što bi da se okupaju u istom jezeru. Dvojica prosečnih seljačića koji su se našli na vrlo pogrešnom mestu u neopisivo pogrešno vreme.
Naravno, obojica, nakon prilično napete, ali ne preterano duge jurnjave, popiju metak i pridružuju se leševima u tonućem kamionu posred jezera gde su malopre živi plivali. Priča onda prebacuje fokus na vojnike, tačnije na njihove glavnokomandujuće i terenske vođe, i to radi u klasičnom „time-skip“, odnosno preciznije „Memento time-skip“ maniru. Prvo deset godina kasnije, pa devet godina ranije od tog deset godina kasnije, pa opet deset godina kasnije… Tu saznajemo da, šta god se dešava sa tim vojnicima usred istog, i dalje traje.
Prebacivanje fokusa glavnih aktera je briljantan potez Đurića. Iako počinje pomalo ominozno, dovoljno se rano nastavlja putem dečaka i daje čitaocu osećaj da će biti još jedna prizemna, pripitomljena priča o provincijskim dečkićima koji se rvu sa životom i nedaćama koje isti nosi. Ubijanje istih dovoljno prebacuje fokus više na samu ideju stripa negoli na karakteristične individue unutar njega. Crtež Salaze je ovde pomalo krivac, ali iskreno, nijedan od vojnika – čak ni ovi u vrhu komande – nije prepoznatljiv ili upečatljiv dovoljno da ostavi utisak. To što rade intrigira čitaoca, samo njihovo postojanje je ideja-vodilja i ono samo po sebi može čitavu antologiju ovakvih stripova da ispuni.
Ono što je pomalo nevešto izvedeno jeste taj „time-skip“ pomenut ranije u tekstu. Naime, u „P.S.-u“ nije iskorišćen organski, te svaki od tih vremenskih preskoka deluje prišiveno, maltene kao nagli presek. A pogotovo zato što se dešava nekad i nakon dve table posle prethodnog. Dodatno je nezgrapno što se sve to dešava bukvalno u poslednjih nekoliko tabli u stripu. Dakle, 85% stripa radnja lepo teče, bez problema, a onda zbrzano miksovanje vremenskih smernica. Ovo dobrano izbaci čitaoca iz takta.
Crtež Salace je takođe mogao biti bolje odrađen. Salaca spada u onu skupinu Đurićevih saradnika koja očigledno ima lični pečat, ali koja nema ničega…pa, upečatljivog. Majk Galager je sličan u tom domenu, a tu se negde motaju i Den Gudfelou i Francisko Maldonado. Konkretno u „P.S.-u“ se likovi ne razlikuju previše jedan od drugog, nema mnogo karaktera u njima vizuelno, nema impozantnih crta lica ili specifičnih pokreta. Poređenja radi, likovi iz „Zabave za celu porodicu“ su obojeni svim bojama duge, iliti svim nijansama palete u Photoshopu. Čak i nešto jednostavno poput „Tajnog agenta Izzyja“ ima likove sa puno karakterističnih crta ličnosti. Pošteno se može reći da crtački kvaliteti Salace ovde nisu iskorišćeni u svom punom potencijalu.
Mada i ovo doprinosi glavnoj ideji priče. Onoj o postojanju zavera i tajnih, mutnih radnji. Da, teorije zavere umeju da smore. Ali se projekat MKUltra desio. Votergejt afera se desila. Afera Marković se desila. Spisak je preveliki da se smesti ovde. A ako se sadašnja aktivnost VikiLiksa uzme u obzir, sve te afere, sve te zavere, sve to delanje ispod stola – sve to je i dalje živo, „zdravo“ i nastavlja sa radom. Sve ovo je aktuelno, i biva aktuelnije svakim narednim danom, do te mere da nije bitan čak ni sastav zavere – bitno je da postoji i da najčešće nevini tu stradaju. Đurićev strip je samo jasan postskriptum ovoga.
