Dve stvari se vezuju za „Elektriku“ iz Pančeva. Prva je počesta fascinacija Deliblatom i njegovom Peščarom. Druga je impresivna volja i želja za saradnjom. Od same svoje koncepcije, „Elektrika“ je stremila da veže strip-autore širom regije i sveta, sa ciljem da šire strip i kroz isti govore o aktuelnim socijalnim i ličnim problemima, sa naglaskom na istraživanju i prikazu etničkih varijeteta i kurioziteta.
Jedan od projekata „Elektrike“ je tangentalno vezan za ovu misiju, ali je pre odgovor na zadatu temu „snovi koji uključuju slavne ličnosti“. Premisa je jednostavna – (i)stripovati nečiji san koji je uključivao neku javnu figuru, bila ona glumac, pevaljka, političar, kriminalac, manekenka ili čak fiktivna ličnost.
Rezultat je u najmanju ruku veoma interesantan.
Od zvezda pokriveni su Nik Kejv, Slobodan Milošević, R2-D2, Paulo Koeljo, Tuđin iz „Osmog putnika“, Ričard Barton, Aleksandar Zograf, Miki Maus, Žan-Pol Sartr, Hilari Klinton, Fridrih Niče, Taško Načić, video-igra „The Elder Scrolls V: Skyrim“, Milovan Ilić Minimax, Filip Glas, Tom Vejts, Gručo Marks… Svako na svoj način, svako onako kako strip-autoru estetski odgovara.
A autora i sopstvenih im estetika ima raznoraznih. Iz Srbije, Hrvatske, BiH, Rumunije, Mađarske, Poljske, SAD-a, Italije, Holandije, Grčke, Japana, Ukrajine… I to svako u različitom svojstvu. Neki su radili čitave stripove. Neki su samo izbacili po ilustraciju-do-dve. Neki su vršili svojstvo scenariste ili nosilaca izvorne ideje drugih autora. Neki su bili u dve ili čak sve tri od navedenih kategorija. Neretko je i više njih zastupljeno u „Distorted Mirroru“ sa više radova na više polja. Ovde, više no u velikom broju alternativnih projekata, primećuje se jaki osećaj zajednice.
A i ta zajednica ima svoja standardna imena. Tu su braća Palibrci – Vladimir i Vuk. Tu je Boris Stanić. Tu je Aleksandar Zograf, manje-više originalni impetus čitave „Elektrike“. Tu je Anješka Piksa iz Poljske, lokalac Dzaizku, Kejti Voznicki, odomaćena Li Kenedi. Tu su i (polu)velika imena indie-strip scene u nas poslednjih par godina-do-deceniju, kao Helena Klakočar, Aleksandar Opačić, već legendarni Wostok, Matej Lavrenčič… Svi ljudi koji će, eventualno, da učestvuju na još puno – no i dalje nedovoljno – zajedničkih projekta iz „Elektrike“.
Primetiće čitaoci da je iz teksta namerno izostavljen, barem do ove rečenice, makar i pomen samog sastava stripova ovih autora. To je jednostavno zbog toga što je teško adekvatno i precizno opisati ga. Pretvaranje snova u javeni vid umetnosti teška je rabota i valja se s njome rvati tek kada se dovoljno ovlada sopstvenim objektivnim koliko i subjektivnim sposobnostima opštenja sa svetom. Recimo, strip „De Magistris“ se može razumeti sa političke strane, ali valja se udubiti i u podsvest autora, u tok misli koji ga je u toku REM faze vodio na taj put sa baš tom osobom. San sa Nikom Kejvom takođe valja prvo smestiti u perspektivu autorke, pa ga tek onda raširiti i raščerečiti na osnovu svoje verodostojnosti u predstavljanju muzičara i njegovih idiosinkrazija.
Naravno, puno je i stripova koji jednostavno ne govore ni o čemu konkretnom. Jedan je samo niz geometrijskih galimatijasa. Drugi, rad japanskog autora Kentaroa Okauare, je u principu nemi film toliko avangardan da peče. Crtež litvanske autorke Šaltmire je živa mistika – iako postoje konkretne situacije njene scenaristkinje, autorka uspeva da putem jednog umetničkog izraza ispriča više storija.
Naravno, nije kao da je sve super ili suptilno u ovom stripu. Veliki minus jeste nabidžena politička korektnost. Igrom slučaja nije eksplicitna u smislu da se čisto time strip bavi, ali kod nekih autora prosto vrišti. Adekvatan primer je strip vezan za „Skyrim“, ali ih ima još.
Uz to, pojedini od radova su jednostavno jedan lenji trenutak autora. S obzirom da su svi prisutni vrsni majstori svojih zanata u svojim hermetičkim svetovima i na svoj način, teško je ljubitelju alternative da prihvati da njegov tihi favorit toliko podbaci. Najveća kazna, pak, za ove pehove je u najgorem slučaju – prosečnost. Što ponekad zna da ubije u pojam više od najgrđe kritike.
Eksperiment je, doduše, uspeo. Uz dašak humora i socijalne svesti, kao i nesebične saradnje i međusobne ispomoći svih autora, „Distorted Mirror“ je fini dragulj domaćeg stripa. Kao i dobar deo „Elektrikinog“ repertoara, štampan je dvojezično – pretežno na engleskom, s primesama srpskog. Kao i dobar deo „Elektrikine“ selekcije, kriminalno je zapostavljen i valjalo bi ga prelistati. Pa potom da se bacimo u slatke snove.
