Jednom davno, mada ne toliko davno, oformirana je tzv. Srpsko-mađarska republika Baranja-Baja. Iako većinski mađarska, bila je pod vođstvom – doduše, kratkim – srpskog slikara Petra Dobrovića. Trajala je čitavih nekoliko dana dok je nisu anektirali Mađari. Naravno, SMRBB je tek jedna od mnogih usahlih srpskih država ili državnih projekata, i kao tema sama po sebi je neizmerno zanimljiva.
U saradnji Predraga Đurića i Majka Galagera, Republika služi kao mesto i startni motiv stripa „Komunista“. I naravno, sam naziv stripa automatski cima čitaoca – neće li valjda ovo biti još jedna propaganda u korist komunizma? Ako neko uzme Đurićev opus u obzir (jugonostalgija, otvorena podrška i simpatije prema pokretu, itd.), kao i bombastični naslov i nekoliko ključnih rečenica u samom stripu, lako se može odbaciti. Ali je ovde bitniji onaj drugi, ljudski deo. Onaj deo na kojeg ne utiču nikakva ideološka opredeljenja. Tek su jedan njegov segment.
Kako počinje strip, upoznajemo Aleksandra, Helenu i Tivadara. Troje mladih, taman toliko da ih ponese nova i sveobuhvatna ideologija, a opet nedovoljno starih da vide razliku između pukog idealizma i pravog cilja ka kome valja stremiti. Mladi ljubavnici – prvo dvoje navedenih – veliki deo stripa provode u gotovo idiličnom okruženju, ili u uzajamnom zagrljaju ili par minuta nakon jednog. Čitalac dobija utisak da će ljubavna priča da bude u centru pažnje, sa rastućim komunizmom tek u pozadini. Međutim, priča još od najranijeg početka postaje parabola o krahu, o dekadenciji. Naime, Baranjsko-bajska republika (što je, zapravo, istorijski podatak) pada, mađarska vojska zauzima njenu teritoriju, a njeni najvatreniji adoranti završavaju u egzilu. Aleksandar Štajner se motucka po različitim gradovima (Sombor, Beč…) i dolazi u dodir sa glavama Komunističke partije. Naizgled deluje kao da će doći do konačnog uspeha u životu mladog revolucionara. Naravno, ovo se ruši u potpunosti njegovim saznanjem da ga Helena vara, i to gotovo na svakom koraku i prečesto. Dok je on napolju i spašava svet, njegov privatni život propada do tačke da ga ni u kakvom slučaju ne može spasiti.
Pre dalje studije likova, vredi pomenuti Galagerov crtež. Grubi grafizam, neuravnotežene ljudske figure, nedostatak pravog junaka u vizuelnom smislu (svi ljudi su ili debeljuškasti, dežmekasti birokratoliki gospodičići ili kržljava raja bez ikakve nade da se podgoji; o licima ni ne treba trošiti reči…erm, slova) i selektivno reprezentativni kadrovi savršeno dočaravaju atmosferu pomenute dekadencije. Crtač je i sam priznao da je ovo prvi put da dolazi u dodir sa ovakvim tipom priče, kao i sa autorom sa naših prostora. S obzirom da ceo strip vizuelno odiše duhom šezdesetih, da podseća i dizajnerski i po sadržaju na literaturu kakva je bila aktuelna tokom stare SFRJ, Galager je svoj posao odradio uspešno. Odnosno, skoro pa savršeno; minimalizam korice bi bio pun pogodak da je čitav crtež bio takav. Povremeno prskanje crvene boje takođe. No, ovakvo kakvo je uopšte nije za bacanje.
Natrag na likove. Đurić je sada već poznat po svom opredeljenju da priča priče običnih, prostonarodnih duša. Naravno, najveći problem je to što često koristi trope i stereotipove. Štajner je još jedan u nizu mladih, ideala prepunih duša koje propadaju u nekom trenutku. Obrt kod njega je to što ima oca koji je izvanredno daleko od njega po pitanju političkih i ideoloških opredeljenja. Uz to je i osoba na visokom položaju, te to Štajneru Mlađem dodaje barem jednu interesantnu karakternu crtu. Ali opet, ni to nije dovoljno da ga izvadi iz kandži stereotipizacije.
Helena je tu slična. Đurićevi ženski likovi mogu da budu jako interesantni („Krik“ i „Predodređeni“ imaju sopstvene primere kvalitetnih žena), te je Helena blago razočarenje. Više je predmet u pozadini no pravi lik. Ono malo interakcije što ima sa Štajnerom scenarista koristi da nam predstavi njen istorijat, ali ništa vrednije od toga. Njeno varanje dolazi previše naglo, „iz auta“, i manje služi njenom liku, više Štajnerovom. Što je šteta, zato što bi dalja njena karakterizacija duboko doprinela dinamici i unela malo dodatne ljudske drame u priču.
Strip počinje i završava se na sad već tipičan Đurićev način – bez dijaloga, eventualno tek sa pokojom onomatopejom. Počinjemo mirnom slikom avgustovskog dana, a završavamo surovom zimom i skršenim kočijama. Oba su efektivna, jer lepo naglašavaju narativni tok celog dela – buđenje i gašenje, vrhunac i najniža tačka. Maltene sam Štajner, alegorično prikazan u vidu godišnjih doba.
Ukratko, „Komunista“ ne nudi puno toga originalnijeg od ostalih dela Đurićevog opusa, no sam po sebi je interesantan mali izlet u tematiku koja je mogla da bude nešto sasvim drugo. Adekvatan crtač i pažljivo odmeravanje narativnih elemenata uspeva u najvećoj meri, te strip nije za izbegavanje. Naprotiv, simpatična je jedna ljubavna storija, oivičena svetom u jeku promene i nesigurnosti.
