Nema univerzalnog slaganja oko toga koji je najbolji strip u Srbiji koji je ikada izašao. Ali lista od top 10 ili čak top 5 uvek uključuje jedno i dalje nenadmašivo remek-delo, a to je „Elazar“ Dejana Nenadova. Novela u malom u maniru Borhesa i ostalih majstora kratke priče, ovaj strip je ostavio neizbrisiv utisak na sve srpske ljude od stripa od Horgoša do Prizrena. Naravno, Nenadovljev stil bio je i ostao tek u naznakama ono što je Žan Žiro, poznatiji kao Moebius, imao u malom prstu, i od domaćih autora je jedan od dvojice koji mu uopšte može i prići tako blizu (drugi je podjednako fenomelani Zoran Janjetov). Naravno, „Elazar“ je morao da nekada nekako inspiriše i svog eventualnog duhovnog naslednika. U vidu crteža, to se našlo kod Zrenjaninca Vladimira Popova. U vidu priče, to je probao prvi od navedenih domaćih autora kome se prezime ne završava na „-ov“.
U globalu, većina stripova pod scenarističkom rukom Predraga Đurića na ovaj ili onaj način dodiruje Vojvodinu. Čak i „Nova Panonija“ govori o fiktivnoj zemlji koja služi kao naslednik ove pokrajine. „Put“ je jedan od retkih stripova koji se toga uopšte ne drži. Ovo je egzistencijalna legenda o rascaru Den’anu i njegovom putešestviju ka samospoznaji. Za razliku od, recimo, „Dana kada je počelo leto“ koji ima jasne vremenske okvire i odrednice, ili postpetooktobarske trilogije koja ima čak i hronološki niz, „Put“ je markantan po svom nedostatku vremenskih odrednica. Sama ta činjenica govori o nešto univerzalnijem delu. Na to valja dodati i opskurnost zemalja gde se priča odvija. Imena gradova i rejona postoje, ali poput imena likova nigde, ni na koji način ne odaju „vajb“ neke već poznate kulture. Što znači da se Den’anova priča mogla desiti bilo kada, bilo gde.
A kakva osoba je Den’an? Pa, otpočinje svoj život kao prosečan kraljević, igrom slučaja sin velikog i pomalo surovog vladara. Svoje prve podvige ostvaruje u svojim adolescentnim godinama, a svog oca smiče ubrzo nakon toga i preuzima vlast kao najjači poznati vladar do tada. Ima tu pomalo paralela sa Stefanom Dečanskim i Stefanom Dušanom Silnim, ali tek u obrisima. U sklopu svoje vladavine, osvaja velike teritorije, što silom što brakom. I naravno, kako to inače i biva, najveći ljudi krenu da tragaju za najvećim stvarima, te se car odriče vladavine i kreće u asketsko, gotovo hodočasničko putovanje po poznatom svetu. Nedugo potom mu ginu najmiliji, počev od porodice pa sve do generala vojske mu. Nakon toga se čitava njegova pređašnja priča gasi. Nema više ničega što ga sačinjava velikim u očima naroda. U međuvremenu uspeva da dođe do samospoznaje putem smrti druge i uspeha treće porodice, kao i putem sučeljavanja sa starim demonima.
Veliki plus Den’ana kao lika je to što ne dolazi do svetske istine nabrzaka, već prolazi kroz proces gde se uništava i nanovo sačinjava nebrojeno puta. Još i pod najstarijim danima živi pod sumnjom, nesiguran šta ga čeka. Još uvek ima par životnih lekcija da nauči usput. Međutim, i pored svega toga, zadržava „gravitas“, težinu, dostojanstveno držanje nekog ko samo veliki može da bude, i nikako drugačije.
Paralele sa Nenadovljevim junakom i delom su vizuelne koliko i narativne. Dvojac koji je radio na stripu jesu Karla Andrea i Dijego Lopez Mata, čiji je stil, prepun šrafura i nenametljivog realizma, pandan onome korišćenom u „Elazaru“. Iako nema toliko markantnih kadrova, svaki pojedinačno vredi titule „više od proseka“. Ovo je samo po sebi razlog zašto je Đurić odabrao da sa njima sarađuje u više navrata. Sa druge strane, čitava Den’anova epopeja je u principu ekspanzija Nenadovljeve hronološki u „Elazaru“ poslednje (ali u spoljnom svetu hronološki prve urađene) priče „Smrt u Vavilonu“. Ovo ume da bude samo po sebi mana, prvenstveno zato što je „Smrt u Vavilonu“ po svojoj prirodi zaključak, skončetak, poslednje vezivno tkivo priče, i kao takav najbolje funkcioniše kao kratak i nerazmetljiv. U poređenju, „Put“ poprima odlike modernog holivudskog filma, Oskarovca, poput ranijih – i više kasnijih – Nolanovih filmova, recimo „Memento“ ili „Čovek od čelika“. Glavna priča i dalje teče, s tim što je ceo istorijat lika predstavljen u sećanjima i pokojoj legendi. Ovo može da upali u modernijim pričama znatno bolje, ali u delu koje je namenjeno da evocira jedno od najvećih remek-dela srpskog stripa i koje je u biti jedno veliko ljubavno pismo istom, ovo je trapavo. Naravno, kao priča za sebe i dalje stoji na čvrstim nogama, i od svih deset plus strip albuma koje je Đurić ispisao u zadnjih par godina, definitivno je najbolji. Prava je šteta što je satkan upravo sa „Elazarom“ na umu, pošto ga njegov duh ne pušta da bude bilo gde više na lestvici domaćih izdanja.
Naravno, Đurić ovo nije pisao ne znajući za Nenadova i njegov rad. Štaviše, kao i najveći deo potkovanih ljudi od stripa, njegov je najiskreniji ljubitelj. A i sam Nenadov je dao blagoslov ovom stripu kratkim pogovorom na samoj korici izdanja. Prema tome, i pored ogromnog tereta popunjavanja cipela znatno superiornijeg dela, „Put“ ima čime da se pohvali.
Naravno, glede elemenata priče, „Put“ ne odudara mnogo od ostalih Đurićevih radova. U sebi sadrži tragediju, poput „P.S.“-a ili „Dana kada je počelo leto“; uz to, kao prethodno drugopomenuti strip, a i kao „Predodređeni“, „Begunac“, „Nova Panonija“, „Uliks“ i „Poslednja stanica“ bavi se dislokacijom glavnog aktera u drugo, ili pak nekoliko različitih mesta radnje dalje od matičnog. Štaviše, i „Begunac“ i „Predodređeni“ imaju u svojoj biti nekoliko usputnih tragedija u toku bega, kao i konačno odredište koje je u vidu „Zelenog sveta“ Nortropa Fraja – mesto gde se likovi rehabilituju, ozdravljuju od društvenih boljki i spremaju za bolje sutra. Kod „Puta“ je ovo suptilnije odrađeno, a glavna razlika je ezoterija samog puta, svrsishodnost koja ga čini više od pukog bega. Den’an je lako mogao usput da naiđe na stare prijatelje i da to preraste u melodramu, da nađe drugu ženu i od toga se otisne u sapunicu. Međutim, svaki susret je ovde za cilj imao da ispriča još jednu životnu parabolu i služi kao sredstvo većoj slici, univerzalnom lovu za odgovorom na pitanje „zašto?“.
Ukratko, što bi rekao Lao Ce, i put od hiljadu milja počinje jednim korakom. A nakon hiljadu milja, ne bi valjalo stati. Naredna hiljada čeka.
