Svako dete bi trebalo da ima jednu ovakvu babu, koja ume da zabavi i nauči, i koju ipak ne može da zameni nijedan vrtić.
Piše: Nada Veljković
Sve više je modernih vrtića i škola koje deci nude povratak prirodi i „pravim vrednostima“ – drvene igračke, obaveznu muziku i muzičke instrumente, fizičku aktivnost, razvijanje mašte… Nude inteligentne načine provođenja vremena za decu koja (bi trebalo da) su neiscrpan izvor mašte, ideja i inspiracije. Ove institucije su, na neki način, odgovor na situaciju kada današnja deca umesto lopte u rukama imaju mobilne telefone, umesto da skaču i preskaču – sede za računarima, umesto da smišljaju i prave, pasivno gledaju i slušaju.
Sve aktivnosti koje se praktikuju u tim vrtićima i školama podsećaju me na ono što me je nekad učila moja baba. Za mog brata, moju sestru i mene ona nikad nije bila baka, jer smo bake zamišljali kao negovane i tihe starije dame. Ona je bila stamena, stroga, bistra i oštrog jezika. Prava – baba. Potpisivala se prstom, jer nije znala da čita i piše, ali je znala da broji i računa, jer tako nikad nisu mogli da je prevare kada je kupovala u prodavnici ili na pijaci, ili kada je prodavala soda – vodu.
Učila me je svemu. Kuvale smo jela, a kada je mesila kolače, davala mi je da razvlačim testo, da se igram brašnom, i da oponašam ono što ona radi. Tada je to bila samo igra, a sada shvatam da me je od malih nogu učila samostalnosti, što je „zapovest broj jedan“ velikog pedagoga Marije Montesori. Hranile smo kokoške, pse i mačke, koje je gajila. Tako sam od malena naučila da volim životinje. Stalno bismo bile u dvorištu, ili pešačile do vinograda, i tada sam već shvatala koliko je priroda važna za čoveka. Išla je sporo, nogu pred nogu, jer nije mogla brže, ali to nije bilo bitno, jer nigde nismo žurile, i na kraju krajeva – najbitnije je bilo stići. Nisam imala puno igračaka, a tada sam želela samo jedno – drvenog konja. Sad mi je smešno kada se setim sa kojim smo žarom maštale da ćemo napraviti tog konja. Nedavno sam čitala kako je važno da dete ne bude „zatrpano“ igračkama, i da se maštom dodaju elementi koji nedostaju, jer se upravo tada aktiviraju misaoni procesi i razvija kreativnost.
Igrale smo domine, „Mice“ i „Ne ljuti se čoveče“. Učila me je da se ne ljutim kad gubim, da moram da razmislim dobro o nekoliko sledećih poteza i da uvek možemo da odigramo opet ako izgubim. Vodila me je u crkvu još davno, kada nije bilo „in“ biti vernik, i tamo smo palile sveće i prisećale se onih koji su „na nebu“.
Sada često nailazim na vesti da najveći IT – jevci izdvajaju značajne svote kako bi slali svoju decu da uče u školama u prirodi, gde nema savremenih tehnoloških pomagala. Glavni razlog je što takve škole decu uče veštinama inovativnog razmišljanja kakve mnogi poslodavci zahtevaju. Učenicima koji su „odrasli na tehnologiji“ često manjka sposobnost šireg razmišljanja i rešavanja problema. O tome svedoče i globalni izveštaji i istraživanja, koji kažu da oni obrazovni sistemi koji su mnogo uložili u kompjutersku opremu „nisu doživeli nikakvo posebno poboljšanje“ u rezultatima PISA testova iz čitanja, matematike i nauke.
Svako dete bi trebalo da ima jednu ovakvu babu, koja ume da zabavi i nauči, i koju ipak ne može da zameni nijedan vrtić.
Izvor: BIZLife magazin
