Svet nestaje pred mojim očima
sve je magla
sve je ništavilo
drveće mi pruža hladne grane
al’ plodove
davno usahnule
oduvao vetar prolaznosti
širim ruke da osetim život
da dodirnem grane
koje mi prodiru u sobu
ulaze kroz prozor
hvataju me
guše
a kad prst ka njima pružim
u tamninu zauvek odlaze
kada sklopim oči pohode me mrtvi
iz teških vremena
slavni mučenici
gledaju me strogo
al’ puni ljubavi
žele da nastavim
tamo gde su pali
na knjigama vidim čudne zabeleške
neke čudne reči
nikad izrečene
vode lude misli
kroz razne svetove
kojih nigde nema
a nema ni mene
drhtim u tišini
svoga mikrokozma
a u glavi mili
zvuk gusala poje
koji sa Lovćena
šalje mi Vladika
kitnim stihovima
Božje blagoslove
u svojoj ludosti
ko u ogledalu
vidim besmrtnosti
davno prohujalih…
pomeni Gospode
Vladimira, Petra,
Sergeja, Dušana,
i sve redom one
što večnošću svetle…
pomeni i mene
nek’ mi duša grešna
plamti idejama
besmrtnog poete!
