spot_img

Tode Nikoletić: Igra

hp photosmart 720
Nevidljivim koncima
Igra se neko
I pokreće nam um.
Lutke smo,
A Tvorac je predaleko
I prekratak je drum.
U malom prostoru
Lebdi naš krug
I oduzima nam dah.
Lutke smo,
A konac je suviše dug
I na njemu visi strah.
Na vagi sveta
Predstava teče
Smenjuju se tama i sjaj.
A naše konce
Tvorac seče.
Igri je kraj.
Tode Nikoletić
Tode Nikoletić
Ko sam zapravo ja? Pesnik? Sanjar? Putopisac? Snohvatač? Mali svitac čiji sjaj obasjava one koji vole, one koji rastu do deteta, One koji imaju krila da lete u bezgranično, i oči da vide beskonačno. Ili sam možda mornar bez mora, i gusar bez broda. Nešto kao Petar Pan nasukan u ravnici Panonije. Ko zna!? Verovatno sam kralj bez kraljevstva, Princ bez mača. Obućar koji popravlja svet. Marioneta čije konce pokreće zvezda. Pastir koji skuplja mirise šume u frulu I pretvara ih u zvuke. Možda sam… Možda sam… Biće ipak da sam samo obično DETE.