Postoje osobe za koje bi učinili sve. Bezinteresno. Skočili za njih i u vatru i u vodu. Takve osobe su bogatstvo. Za takve osobe sami postojanjem čovek predstvlja bogatstvo. Zlatnik zlatniku. I to je veoma lepo. To čini jednu od najlepših srana bistvovanja.
Ali, da li smo toga uvek svesni? Ja ne. Podseti me jedan dan na to i to dva puta. Nalazio sam se u poseti u poseti dvema dragim osobama. U jednom trenutku razgovora, u vremenski potpuno različitim intervalima, ka jednoj osobi i od jedne osobe bi prosleđena izjava o suštinskoj povezanosti. Danas sam ih tek svestan. Danas mi je spoznaja o tome donela veliku količinu dobrog osećaja.
Lepo je to. Lepo je to kada znaš da ćeš se nekom dati “u pola dana, u pola noći”. Lepo je kada znaš da na nekoga možeš da se osloniš bilo kada, u bilo kom trenutku. Uvek kada ti je to potrebno. A da ne moraš, možeš ili želiš da sa tom osobom sprovodiš konstantu vremena.
Takve osobe su vredne, takve osobe su sjajne, takve osobe ulepšavaju život. Za takve osobe lepo je živeti. Jedna, ne jedina lepota življenja predstavlja tu vrstu posvećenosti.
I rekoh joj:
– Za tebe i u vatru i u vodu. Samo da znaš i nisam neki plivač.
