„Pa kako ste mi, drugovi, majku vam božju imperijalističku?!“
– Titov duh, Ne ostavljaj me samog dok himna svira u izvedbi Indexovog pozorišta
Šta god mislili o njemu, Josip Broz Tito je bio jako uticajan, lokalno koliko i globalno. Čak osam gradova u SFRJ krasio je njegov prisvojni pridev, plus jedan planinski vrh i jedan satelit. O ulicama, trgovima i bulevarima da i ne pričamo. U skladu s tim, prečeste su bile knjige koje su detaljisale njegov uspeh, propraćene slikama sa državnicima, visokim zvaničnicima, filmskim i muzičkim zvezdama, itd. I dan-danas ljudi po Vojvodini (a i šire) gomilaju nevažeće glasačke listiće budući da glasaju za njega. Pevači pevaju polupopularne pesme u čovekovu čast. Pa čak i oni što ga ne vole ili su ravnodušni prema istom ne mogu a da ga ne pomenu s vremena na vreme, u ovom ili onom kontekstu.
Gle čuda – Vojvodina, Tito, još jedan segment društvenog života nazvan po njemu. Rozenkrancov „Tito“, doduše, ovaj put ne govori o hrvatsko-slovenačkom komunističkom vođi iz perioda Drugog svetskog rata koji je raskrstio sa Staljinom, rešio da se nesvrsta i gajio bratstvo i jedinstvo; govori o jednom srpskom mladiću, celih petnaest leta pod kapuljačom, koji krade ne bi li preživeo, ali to radi robinhudovski, od bogatih za prostonarodnu raju. Roditelje, naravno, nema. Obogaljenog dedu, naravno, ima. I radnja je, naravno, vojvođanska – Novi Sad, godine dve hiljade i pola veka. Klasičan trend Đurićevih albuma, „Tito“ je postapokaliptična priča gde je revolucija tu iza ćoška, a gde su najnapaćeniji predvodnici iste.
Budući da je radnja sama po sebi maltene poznata, valjalo bi popričati o crtaču i crtežu „Tita“. Mlada Jelena Vučić je, vrlo evidentno, još uvek umetnik u razvoju. Njeni likovi povremeno pate od diskutabilne anatomije i čudne perspektive, a na pojedinim mestima kolor više odmaže čitaocu no što krasi scenu. Ali to opet ne odvaja od vrednosti koje crtež Vučićeve i te kako poseduje. Za početak tu je doslednost likova. Tito je razaznatljiv u svakom kadru, u svakom izdanju, pri svakom koraku. Isto važi i za sporedne likove, poput Grofa i druga Marka. Nakon toga sledi zadivljujuće šarolika stilizacija trošnog i razorenog Novog Sada, od bombardovanih crkvi do redova kontejnera s gladnim narodom pored njih i u njima. Jedan primer ovoga je prelepi kadar neuhranjenog kucova na kaldrmi na 21. strani. Sve u svemu, Vučićeva objedinjuje treperave boje sa tmurnom atmosferom, kao pogodno za prirevolucionarne događaje.
Pozabavimo se samom radnjom. Šta odvaja „Titovog“ Tita od drugih Đurićevih revolucionara, poput Miloša iz „Predodređenih“ ili Aranickog iz „Godine raka“? Za početak, a i za kraj, sama njegova još-malo-pa-hamletovska priroda. Vidi se da ne trpi zlo, da želi pomoći tlačenom i gladnom narodu. Ali se nazire i oklevanje. Tačnije, ne toliko oklevanje koliko apatija. Petnaest godina u bezizlaznoj situaciji nije mala stvar, pogotovo unutar zemlje gde pravila odavno nema. To bi svakog nateralo na nihilizam i eventualni odbitak dalje akcije. Jedan živi duh u telu jednog tromog mladića. Kao živi kontrast, tu je njegov matori deka prepun energije, željan i žedan znanja kao nikad do sad. Jer ništa ne hrani znanje kao zabrana knjiga i njihov debeli nedostatak. Onda je sve interesantno – od ideoloških traktata do knjiga za recepte, pa preko post-modernih romana, letaka, zbirki pesama i mnogo čega još (stripova? Naravno, stripova).
Hrana za znanjem je vidljiva i u citatima koje Đurić koristi duž stripa. Sa čitaocem govore Crnjanski, Šekspir, Eliot, Vasiljev i Marks, dok, čudna li čuda, izvorni Tito ćuti – bukvalno koliko i figurativno; jedini znak ex-yu vožda je nema slika u jednom kadru na strani 15 (verovatno slučajna igra okolnosti; stari vojnik gleda u petnaestogodišnju reinkarnaciju sebe na strani 15).
Podjednako kvalitetna poput citata gorepomenutih autora jesu tangentalno pomenuta arhitekturalna rešenja Vučićeve. Na nekoliko mesta u stripu se ističu eksterijeri i enterijeri zgrada koji su na trenutke hirurški precizni. Zgrada na strani 26, crkva sa sve oltarom na strani 35, pa opet na str. 37… Ovi primeri odudaraju prvenstveno zato što nisu stilizovani, poput Pijanog sata i par katedrala. Vidi se arhitekturalni integritet, pravi uglovi umesto zaobljenih ivica, simetrija umesto…pa, asimetrije. Ovo bi prosečnom umetniku, pogotovo novajliji, bilo problematično da uklopi u razumnu crtačku celinu. Ali Vučićeva nije prosečni novajlija. Kolor ostaje dosledan i podjednako je rasprostranjen u oba varijeteta zgrada.
Premda je ovaj tekst sitan i svoj kratak („nažalost, ali plodni“) život završava notom katarze i sporim prelazom u nepoznato „dalje“, neće tek tako biti pušten dok se ovaj mladi, perspektivni Tito ne dekonstruiše iz svakog mogućeg ugla, ćoška i kuta. Urbani vragolan umesto prokomunističkog vojnog lica, moderni gerilac naspram klasičnijeg partizana, predvodnik male bande nezadovoljnih pre nego vođa čitavog oslobodilačkog pokreta. A pritom znatno mlađi, znatno napaćeniji, i sa znatno većom dozom sumnje u sebe. Rame uz rame sa Brozom, njegov imenjak junior ima mnogo manji teren i, samim tim, pored toga što svejedno trpi velike poraze, mami mnogo manje pobede. Ali ovo je tek početak. Ovo je mladom Titu „Godina prva“, vatreno krštenje. Ovo mu je zadatak da opravda ime čoveka kojim je (ili tačnije, čijim mitom je) inspirisan, a prve ocenice su mahom nedovoljno dobre, ali zadovoljavajuće. A spreman je da radi ono što njegov imenom prethodnik nije – po potrebi se oblači u snoba, ili u ženu.
Ako ništa drugo, te prve ocene su savršeni indikator mladom momku šta dalje. I sam kaže dedi da zna to „šta“ i gde je to „dalje“, jer od tog trenutka nigde se ne može sem ka gore. Mladi Tito odlazi, a iza njega ostaje „Tito“, odnosno njegovo delo. Delo iz pera večnog revolucionara i olovke podjednako mlade crtalačke nade, koja isto sa njim deli pitanjce iz prve rečenice zaključka ovog teksta.
