Po nekom uzoru na uspešan filmsli serijal Zvezdani ratovi, a zapravo i simultano s njim, razvio se (između ostalog) strip Zvezdani jastrebovi – prerastao je iz ranijeg dnevnog novinskog stripa, te je u svom klasičnom izdanju avanture izlazio u originalu od 1977. do 1981. – naš Džil Kejn je već u prvoj godini takvog rada zavredio nagradu od strane National Cartoonist Society; u likovnom radu su pomalo pomagali E. Kolon i H. Čejkin (Chaykin), dok scenario proizilazi pretežno iz pera visprenog Rona Gularta (poznat i po pisanim romanima Empire 99 i The Cyborg King), ali je bilo i drugih saradnika.
Zvezdani jastrebovi su neka vrsta svemirske policije, pri čemu je malo diskutabilno za prevod originalno Star Hawks, što zapravo označava sokolove…
Od skromnog materijala koji nam za sada beše dostupan (a smatramo dostojnim da se skrene malo pažnje na njega) pozabavićemo se jednom epizodom iz ’79., bez određenog naslova priče (jednostavno Zvezdani jastrebovi; scenario je iznedrio takože vrsni Arči Gudvin) u kojoj ipak možemo da spoznamo situaciju i relevantne likove. Naime, glavni junak, jastreb Reks, dobija kratku izazivajuću poruku od svog nekadašnjeg učitelja i mučitelja: „Čekam – Gideon“. (Gideon – upečatljivo ime koje se retko sreće: to je naziv jednog od sudija iz Starog zaveta i, npr. onog mačka koji je zajedno sa liscem obrlatio Pinokija; značenje imena se navodi u rasponu između onaj koji seče/lomi… tesar, čovek sa alatkom (ili čak patrljkom, produžetkom…) Prihvatajući izazov da se obračuna, propraćen skeptičnim utiscima vernog kompanjona Čaveza (markantna robusna pojava bez kose, sa brkovima!) i izvesnim razočarenjem mile koleginice Alise (nikako da odu zajedno na odmor… ali se ipak nežno rastaju) Reks napušta bazu i upućuje se nekom lako obezbeđenom linijom leta na na Zemlju. Ovde ćemo uvideti da strip ne treba baš smatrati jednim od onih postapokaliptičnih – stara dobra Zemlja jeste degradirana i sklona izrugivanju, ali nije uništena; tu još uvek imamo urbani ambijent, sa gotovo getoiziranom podelom na pojedine prostore, koji ipak nudi svoju razonodu i poroke (makar priliku za malo opijanja…) ali ne i napredak i sigurnost…
U nekom flešbeku, i Reks se pojavljuje kao jedan od mangupčića u tom svetu koji je počeo da propada i u kome se moraju prekaliti i snalaziti se… (rastao je praktično ne upoznavši oca). U jednom baru im pažnju privlači svemirski pilot i istraživač Gideon dok cirka svoju dozu pića, te pokušavaju da ga obrlate i iskoriste. On, međutim, sa svojim pomoćnicima uspeva (kao što je i ranije činio) nekom kombinacijom lukavstva i sile da uhvati nekoliko momaka i bez mnogo „‘Oćeš-nećeš?“ ih uvrsti u svoju svemirsku posadu!
Ukratko, vidimo da je Reks od početne mržnje i očaja prerastao u visprenog, a po potrebi i odanog člana posade, čije sposobnosti je neobično nasmešeni kapetan Gideon i sam iskreno cenio. Nakon brojnih avantura, u kojima je bilo i svemirskih pirata, ranjavanja i dr., vidimo Reksa gde u jednom periodu poštede i lekarske nege odlučuje da se priključi Svemirskim jastrebovima, i – eto… U nekom trenutku „sadašnjosti“, takoreći u istom ambijentu kao i prvi put, mladić sreće smirenog Gideona i… pruža mu ruku u znak prisnosti i priznanja! Možda ne toliko ubedljivo (moglo bi eventualno biti poučno), ali lepo za kraj: od ogorčenja i želje za osvetom s početka priče, imamo preokret u osećaju mladog heroja koji priznaje da su mu za sazrevanje mnogo značile sve lekcije (avanture, odricanja, prisiljavanja, snalaženja u opasnostima…) dok je bio primoran da bude član posade kapetana Gideona – uostalom, sad je, osim neke bliskosti, da oseti i izvesno sažaljenje prema ovom (još uvek nekako smirenom i zadovoljnom) čoveku čiji je vid u međuvremenu znatno oštećen usled jednog leta u blizini solarnog plamena.
Pred kraj stripa dakle, ispraćamo i zadovoljnog Reksa, uz još par uzgrednih razglednica jednog grada na Zemlji, za koju izgleda još ima nade…
