Da, i ovo je jedan od brojnih proizvoda iz kuhinje Magnus & Bunker (možemo ih posmatrati i pojedinačno, pogotovo Magnusa, a kasnije se pojavio i novi saradnik, Čimpelin), sada malo zanemaren, i nekako je ostao u senci mnogo
poznatijeg Alan Forda... Naslov ovog priloga dovoljno podseća na naziv prve dugometražne epizode, „I bio jednom jedan kralj“. (ital. C’ era una volta un re – malo kasnije ćemo o strukturi samih izdanja) U pitanju je retko kvalitetan primer stripa sa tematikom iz onog klasičnog, mračnog Srednjeg veka koji je na ovako naglašen način (malo groteskno, ali sa ozbiljno razrađenim zapletima!) protkan izražajnim crnim humorom! Zamislite ako postoji čak i porez na siromaštvo, i ako sa čuđenjem i prezirom ustanove da neko od podanika nije u stanju da to isplati, te mu sledi drakonska kazna…..!! Pa onda i predstavnici naroda koji u želji da izraze negodovanje, jednostavno nastoje da što učtivije i obazrivije pristupe sa svojim zahtevima, sa tvrdnjom da narodu treba samo hleba i rada – na to kralj jednostavno odgovara da je običaj da se zahtevima udovoljava sa nekih 50% – dakle, hleba ne, a rada odmah!
Da razjasnimo, prvobitna forma ovog stripa se pojavila još 1968, uglavnom u vidu štoseva predstavljenih na jednoj ili dve table stripa. Kasnije se pojavljuje i dugometražna serija koja u okviru 25 epizoda, formata kao za Alan Ford, prati kontinuirine dogodovštine vezane za vladajuću porodicu i njihovu zemlju – ova serija je originalno izlazila tokom 1979. i 1980., a u SFRJ je ugledala svetlost dana nakon nekih 6-7 godina, u izdanju Vjesnika. Glavi crtač u ovom serijalu je bi Leone Čimpelin (Cimpelin, 1926 – 2017) Nećemo reći da je ovo saga, pošto se većina zbivanja odvija u okviru nekih godinu dana, bez neke porodične predistorije… Društvena podela je ovde prilično pojednostavljena – uglavnom su zastupljeni vladajući slojevi i siromašan narod, ugl. predstavljeni kao odrpanci, retko ko bi se tu uvrstio u srednji sloj u današnjem smislu; posebna priča su predstavnici klera, (Veliki i Mali sveštenik – vidna parodija na predstavnike Vatikana) a plemići su najvećim delom prikazani prilikom kovanja zavere za svrgavanje Maksmagnusa, a onda su i oni namamljeni u zamku na jednu dvorsku gozbu, i pritom su stradali u rovu sa krokodilima, a kralj je konfiskovao njihova dobra! – Nesuđeni saradnik-eksponent je trebalo da im bude upravo kraljev ministar, koji beše zastao odlazeći od njih, pa je osluškujući čuo da se ni njemu samom posle ne bi dobro pisalo! (Kasnije srećemo predstavnike ovog sloja prilikom Velikog turnira)
Mnogim bitnim akterima se ne pominju konkretna imena (stoga smo skloni neke od njih pišemo bar s vremena na vreme sa velikim početnim slovom titule odn. zanimanja, ako ne iz počasti prema „aktuelnom“ položaju, ono iz prakse u pozorišnom rečniku, prilikom navođenja uloga ) – I Maksmagnus je izgleda porodično ime, i on vlada verovatno jednom osrednjom, stabilizovanom kraljevinom negde na području Italije – ne pominje se prošlost porodice i teritorije, imena istorijski i aktuelno postojećih teritorija, osim možda u nekom zbunjućem kontekstu. Kralj je jedan zdepasti, bahati samodržac, koji povremeno pokušava da nađe malo razonode i nadgradnje u ne baš virtuoznom bavljenu muzikom (harfom). Tu je i njegova supruga, jednostavno Kraljica, oslikana bez ikakve gracioznosti i obzirnosti, i Princeza, nesvesna svoje nepodnošljive ružnoće, te nosi masku da joj „sunce ili mraz ne bi oštetili kožu“! A trebalo je da se uda za jednog princa iz susedne monarhije, ali o tom potom… Nema ni mnogo dvorana i bliskih saradnika u kraljevom okruženju – tu je već pomenuti, opet neimenovani, Ministar finansija, (naš prevod za Amministratore Fiduciario) koji je fizički opet jedna od prepoznatljivih autokarikatura Magnusa; vladar ga često oslovljava sa „Verni moj“, iako je jasno i iz daljine da je sklon proneverama i malverzacijama; on i kralj rade zajedno na smicalicama i represijama kako bi izvukli što više koristi od potčinjenog naroda, s tim što kralj sam po sebi kao gospodar, jednostavno po svom pravu drži konce kontrolisanja poslova u državi i društvu, ali Ministar je zapravo glavni bezobzirni spletkaroš, prevejanac i oportunista koji na svaki način način izbalansirati situaciju u pravcu svoje koristi, dobrobiti i bezbednosti – gotovo bukvalno u svakoj sceni on otkriva svoj kleptomanski karakter (npr. ljubljenje ruku kralja, kraljice i drugih dostojanstvenika, pri čemu mu „slučajno“ prstenje sa tih ruku ostane zaglavljeno o njegove zube! ) Ministar i kralj su saradnici, ali često ispadnu i takmaci ko će koga više zavrnuti pri podeli plena… Ipak, vre,menom će se pokazati da su izgleda nemoćni pred dugom rukom manipulatora kao što je Veliki sveštenik (Gran Sacerdote) koji je kanda, po prirodi svog poziva, u posebnoj vezi sa Onim koji sve vidi i sve zna…
– NASTAVIĆE SE –
