Postoji jedna tradicija kod Amerikanaca koja je maltene onoliko stara koliko i oni sami. Ona vuče pomalo korene iz činjenice da im je istorija, barem u poređenju sa drugim narodima i nacijama, relativno kratka. To sa sobom vuče nedostatak mitskih i legendarnih figura, te se sama od sebe rađa potreba za mitologizacijom postojećeg. Prema tome, svaki predsednik postaje institucija za sebe (uključujući i aktuelne), Dejvi Kroket i Bafalo Bil se eleviraju u status epskih junaka na nivou – epskog, ne istorijskog – Kraljevića Marka, progoni veštica u Salemu i Đavo iz Džerzija postaju njihove babaroge i drekavci, itd. Ovakva mitologizacija se prenosi i na filmske i muzičke zvezde, televizijske emisije, strip junake i bezbroj drugih figura. Zato neki kvizovi, poput „Opasnosti“ (eng. „Jeopardy“), traju i dan-danas još od šezdesetih, sa preko 6.000 snimljenih televizijskih epizoda. No, ta tradicija mitologizacije nije ona o kojoj je ovde reč, već tradicija nemogućnosti da se nešto pusti. Ponekad je dobro kada se delo dovrši i kada ostane dovršeno, ali prečesto je kod Amerikanaca upravo draž „rimejkovanja“ postojećeg ono što prevaziđe stvoreno kulturno dobro po pitanju netaknutosti. Što raste iz proste želje da se zadrži nešto, da ne umre, da se, u nedostatku bolje reči, reciklira iznova i iznova.
U sve ovo gorenavedeno se pomalo uklapa figura možda najpopularnijeg – interno gledano – muzičara Sjedinjenih država, Elvisa Prislija. Prosečnom čoveku iz bilo koje druge zemlje možda deluje smešno ova opsesija „kraljem rokenrola“, ali postoje i dalje mase ljudi koje, na primer, religiozno i najozbiljnije veruju da Elvis nije umro, već da je ili otišao na drugu planetu, ili se povukao iz javnog života te je neko umro umesto njega, ili bilo šta što ne uključuje vrlo prirodnu pojavu zvanu „ljudi umiru, svakodnevna stvar“. „Imitator Elvisa“ je čak i punopravno zanimanje u Sjedinjenim državama, ono od kakvog se zarađuju debele pare. Elvis drži taj žestoki kultni status jednog Džejmsa Dina, ili Hemfrija Bogarta, do te mere da i dalje, poput ragbija i bejzbola, razgali i staro i mlado američko srce. Kao takav je plodno tle za umetničko-stvaralačke ideje, kao i za zdravu koliko i nezdravu parodiju. Tako da sada u igri stoje blend pop-kulturološke ikone, ljubavi prema parodijama, ljubavi prema b-filmovima i želje da se na novi način preispita, a i iskoristi kult ličnosti. Ranih dvehiljaditih je to upravo dostignuto filmom „Selja Ho-tep“, gde ikonskog Elvisa glumi podjednako ikonski Brus Kembel. Caka ovog filma je ta što koristi upravo te elvisizme, pa je „kralj“ u staračkom domu negde u Teksasu. Još u jenjavajućim danima svoje slave, barem po filmu, se zamenio sa svojim dvojnikom – koji je konsekventno umro onako kako je umro istorijski Elvis – i preuzeo njegov život, pa je kasnije završio u domu sa povredom i mogućim rakom na vrlo nezgodnom mestu. Sada kada više ne može da hoda bez hodalice, Elvis je daleko od „kralja“, ali svejedno mora da se suoči sa drevnim egipatskim demonom koji proganja starački dom i starcima otima duše. Tu mu pomaže „Džon F. Kenedi“, koga u filmu tumači crnac i koji tvrdi da ga je tako vlada obojila kada ga je smakla i poslala u opskurnost staračkog doma.
Da, film deluje kao žestoka eksploatacija narativnih smicalica. Matori Elvis i matori Kenedi se bore protiv egipatskog demona u Teksasu unutar staračkog doma – deluje kao recept za film koji se gleda u širem društvu radi sprdnje na račun njega samog (što je, samo po sebi, podkultura koja i dalje raste, i koje je autor ovih redova deo). Međutim, ovaj film nudi mnogo više od toga. Prvenstveno, tu je nešto mračniji humor kakav može da funkcioniše samo sa upravo starijim osobama. Starački domovi su, nažalost, prečesto mesta gde stari ljudi jednostavno odu da ispare, gde jednostavno budućnosti nema. Neretko su, pored mentalnih, bolničkih i korektivnih i.e. zatvora, ove institucije onakve gde su primljeni članovi zapostavljeni i gde zapošljeni narod ne radi svoj posao kako treba. A mlađe generacije dođu u posetu samo onda kada moraju ili kada zatreba nešto. Atmosfera samim tim nije prijatna u ovim mestima, i to se vidi u filmu. Kćerka Elvisovog pokojnog cimera, po svom dolasku dan nakon smrti istog, skoro sve njegove stvari ili šalje u dobrotvorne svrhe ili baca na Elvisove oči u kantu, uključujući i čovekovo Ljubičasto srce, orden koji se dodeljuje najhrabrijim vojnicima u SAD još od Prvog svetskog rata. U celom filmu, dalje od te curice, nema osobe mlađe od trideset godina (sem možda neke od gomile osoba u prisećanjima Elvisa dok je sam bio mlađi), i težina gerijatrijskih jadi je tim nedostatkom mladih još i teža.
Pojava opasnosti demona, prozvanog Selja Ho-Tep od strane dvojice glavnih likova, samo dodatno nagoni Elvisa da preispita svoj u filmu dugi, turbulentni život, i to iznenađujuće onako kako bi se jedna matora osoba u takvom trenutku preispitala – vrlo ljudski, prepuno emocija. I sami razgovori Elvisa i Kenedija deluju kao razgovori matorog čilca koji više nema šta da izgubi pa mu sve smeta i senilne budale koja tvrdi da ima vrećicu peska umesto dela mozga u glavi (da, to je u filmu). U tim razgovorima vidimo Elvisa kako polako zatvara poglavlje za poglavljem u svom životnom epilogu, kako setno misli na one stvari koje ne može da promeni, niti da ispravi, niti da revidira. I naravno, u duhu starosti prisutnoj u filmu, sve se odvija manje-više usporeno, klimavo, sa opreznim i teškim pokretima. Akcione scene su namerno smotane, a iznenađujuće više vuku gledaoca na dalju pažnju samim tim što su glavni akteri starci, krhki koliko i nevešti, te nema previše nade za njihov opstanak.
Naravno, pravo srce filma su upravo zatišja pred buru, oni tihi trenuci preparacije pred konačan obračun dvojice staraca sa Seljom Ho-tepom. Prigušeno svetlo noći, jedan u kolicima a drugi u hodalici, obojica spremni da daju ono malo života u borbi protiv nečega što bi i najzdravijeg čoveka u milisekundi oborilo, a pored toga razmenjuju sentimentalnosti i par detalja iz svojih dugih života. Ovo, iznenađujuće, udara gledaoca pravo u srce. Ovo je pravi način da se gradi tenzija, a ironija je to što je taj krajnji obračun neizmerno sitan – dva starca koja brane starački dom zavučen negde u šestoj nedođiji usred Teksasa. Ekvivalent toga bi bio odbrana kuće baba Zorke u selu Ravna reka. Naravno da niko ko za to čuje neće znati ko je baba Zorka, da li uopšte postoji selo Ravna reka, kao ni to zašto je kući potrebna odbrana, ili ko bi je napao. Ali na neki način ovakav potez nudi mnogo više od trećeg čina filma o avanturama gerijatrijskog Elvisa i crnog ostarelog Kenedija. Ovde se govori o ljudima, o ljudima koje je vremešnost progutala i čije priče ostaju neispričane, ili ispričane u prazno. Da su preživeli film – spojler: umiru obojica – i prepričali to što im se desilo nekome, da li bi im iko verovao? Pogotovo ako se uzme u obzir njihovo godište i, samim tim, psihofizičko zdravlje. Opet, ovim je kamaraderija Elvisa i Kenedija jača, zato što se u tom trenutku samo njih dvojica razumeju, samo oni međusobno mogu da podele ovakvo iskustvo, i samo među njima to iskustvo i ostaje. Neretko se desi mlađim generacijama (neretko i ovom autoru ovde) da isključe starije ljude iz svog sveta zato što im nisu interesantni, zato što samo sede i melju ni o čemu ultimativno trošeći i sopstveno i vreme slušaoca. I naravno, neretko stari ljudi i umeju da budu takvi. Ali postoje pojedinci čije priče bi zapanjile mase. Ljudi koji su imali avanture na nivou Indijane Džounsa, ili pak Elvisa u ovom filmu, ako se isključe natprirodni elementi. U ranija vremena kada nije sve bilo dostupno na dohvat ruke, rizici su bili znatno veći i grublji, događaji imali mnogo širi opseg posledica, a pojedinci nisu imali sve sažvakano, već su neretko gradili čuda iznova, od nule ili minus jedinice. U tom svetlu, „Selja Ho-Tep“ je, pored toga što je eksploatitivan zabavan film za puštanje mozga na ispašu, jedna lepa posveta tim starcima koji nemaju s kim da podele svoja neverovatna iskustva. Ovaj film im kaže „ti, stara umorna osobo, si Elvis svoga vremena, a ujedno si i Brus Kembel svoga vremena, ti si bitna, ti si ono čemu treba da se teži, o tebi će se pevati pesme“.
Ta neočekivana dubina naizgled – i po izvornoj nameri režisera – plitkog filma je ono što ga izdvaja, ono što mu je zaradilo em legitimne pozitivne kritike glavnotokovske publike, em kultni status ljudi koji vole malo manje vanvremenskije i malo više zezanskije stvari. I naravno, nije iznenađenje što Brus Kembel lično glumi u istom. Vredi pomenuti takođe i to da je film zapravo adaptacija jedne novele, što samo naglašava tu strast Amerikanaca da nastavljaju začete tradicije, kao i tu da recikliraju nešto iz jednog medijuma u drugi (ovde videti i pod „filmovi pod stripovima“ kao najskoriji popularan primer). A vredi pomenuti i to da je bilo reči o radu na nastavku, i da celu deceniju kasnije ta reč se ne gasi. „Selja Ho-tep“ je uspeo na više nego nekoliko polja, izgleda. Da je sam Elvis i dalje živ, u tim godinama koje ima u filmu, verovatno bi se poklonio, pustio tihu suzu, zahvalio se režiseru i celoj filmskoj postavi, i, u tradiciji sebe i svoje ličnosti, proverbijalno „napustio zgradu“.
