Svetozaru Tozi Obradoviću (12.11.1950-15.08.2020)
Teško je navesti sve što su pokojni Toza Obradović i Bane Kerac radili zajedno. Čak je i teško pobrojati i ono što već svi znamo, s obzirom na broj epizoda „Kobre“, „Ket Klou“, „Tare“, „Tarzana“, itd. A teško je dotično uraditi jer, barem do sada, nije postojao uigraniji tandem od ove dvojice (naravno, izuzimam izvesne druge autore, ali generalno gledano Obradović, Kerac i, nažalost, takođe pokojni Branko Plavšić su bili srpski i jugoslovenski A-tim). Pa sad kad smo kod njih opet, odakle da krenemo? Da li će ovo biti tekst o „Kobri“, retrospektiva koja se odavno čeka? Ili možda sumacija „Ket Klou“ i njenog života na papiru (inače moje prve mezimice u domaćem stripu i razloga zašto sam uopšte i saznao za Baneta Kerca)? Da nećemo da pokrivamo partizanske stripove ili reprinte „Tarzana“ ili stripove rađene za američko tržište?
Ne. Danas će da bude „Billy the Pljuc“
Da, svojevremeno je „Stripoteka“, nanovo oživljena, prošla kroz svoj 1000ti broj. To je bilo vreme kada je autor ovog teksta imao 16 godina, kada su se „Faktor 4“ i „Divlja magija“ polako kuvali, kada je „Tajni agent Izzy“ harao televizijom preuzimajući primat od „Huga“, kada su albumski „Vekovnici“ još uvek bili misaona imenica, kada nas Milostiva Gospođica Corona-Chan još uvek nije udostojila svojim prisustvom, i kada su (veliki uzdah za velikane, dame i gospodo…) Branko Plavšić, Borislav Stanojević , Zdravko Zupan i neizostavni Toza Obradović još uvek bili živi. Unutar specijalnog izdanja ovog nekada legendarnog (a u to vreme prilično stagnirajućeg) časopisa, sa naslovom „Billy the Pljuc“ i podnaslovom „The Good, The Bad And The Billy“, našle su se sakupljene epizode ovog simpatičnog…trapera? Kauboja? Konjanika? Pistolijera? Kavaljera? Bagaljera? Traljavera? Kaskadera? Bajadera? Tabakera? Guantanamera? Buona Sera? Kontramera? Garsonjera? Išbi-Era?
No, dosta peripetija i jezičkih igrarija, toga svakako ima na pretek i u samom albumu. Dakle, naš i vaš Bili d cPlju je, kako Bane veli, nastao kao nešto čisto da on odmori ruku, a Toza glavu. Rešili su se na karikaturalni vestern, a za lika su uzeli čovečuljka koji je genetikom tek prošao pored Klinta Istvuda sa odelom trapera iz „Velikog Bleka“ i nosurdom veličine prosečne feministkinje. Pravilo je bilo „nema kontinuiteta“, a nepisano pravilo je bilo da Kerac ubacuje reference na sve živo u pozadini, od strip junaka do sopstvenih kolega. Naravno, to je praksa koja će se izlizati u narednih deceniju i po, a koju je preneo i u svom radu na „Zagoru“, ali je u ovim ranim danima bila i te kako šarmantna, nekako nenametnuta.
E sad, Kerac nije jedini autor koji se dao na to da Bili d cPlju bude realizovan. Toza je nekako vazda uspevao ili da pretoči neki vic u kasvetni geg, ili da osmisli originalnu priču koja ume da zagolica humor. I mada je strip namenjen da nema kontinuitet, par situacija se ipak provlače (poput sage kauboja koji se oženio rugobom). A pored Toze i Kerca, na Biliju su se oprobali i Duda Vukojev i Dušan Dimitrov, doduše sa manjim angažmanom (Vukojev je u izvesnim svojstvima učestvovao na četiri, a Dimitrov na dva stripa o baburastom kravadečku).
Sama koncepcija albuma je prosta. Okupljene su epizode od početka izlaska Bilijevih avantura pa sve do aktuelne 2006-te godine (što znači da je sva sreća što nisu ušle one koje su u tandemu radili Kerac i Darko Macan; iako su obojica kvalitetni humoristi, te epizode, svojevremeno osvanule na forumu Udruženja za Promociju i Produkciju Stripa, su stvarno za jedno veliko i zasluženo izbegavanje). Nakon epizoda je Kerčev pogovor gde u neke detalje ulazi u to kako je nastao Bili. Potom ide „glosar“ Kerčevih kameo pojava likova, a potom, bizarno, retrospektiva o crtaču Marižaku (pravo ime Žak Dima). Jeste, odatle je Kerac crpeo inspiraciju za vizuelni identitet Bilija, ali to je moglo da se pomene „in passing“ u sklopu samog pogovora, a ne da se piše zasebni tekst. Nekako mi deluje bespotrebno da se u albumu zvanom „Billy the Pljuc“ nađe tekst o stripu od drugog autora sa strane koji je rađen pre ko zna koliko godina. To je kao kad bi neko na zadnjih par strana kuvara smestio reportažu sa ragbi utakmice gde se, usputno, pomene da je publika jela sendviče. Prosto nema smisla.
Poslednju stranu, tačnije zadnju koricu, krasi blurb Vase Pavkovića, svakako jednog od naših najpoznatijih kritičara i teoretičara stripa. U dotičnom, Pavković pominje kako je Bili bio uticajan, kako su ga mnogi (sa sve njim) voleli i sa zadovoljstvom čitali, i kako bi želeo da ga vidi na jednom mestu, poput ovog albuma. Sa apsolutno svim navedenim se slažem. Evo, već je maltene 15 godina prošlo od izlaska ovog izdanja; „Stripoteka“ je imala blagi uspon pre još jednog pada, Kerac je prešao da radi za „Bonelli“, Dudi Vukojevu je skoro objavljen strip-kompendijum „Šrafko“, Dušan Dimitrov se odavno ne bavi stripom, Bili d cPlju je odavno pljunuo poslednju šlajmaru, a Toza , nažalost, više nije sa nama.
Čemu onda ova retrospektiva? Zli glasovi će reći da sam naružio strip i da sam cinično i pasivno-agresivno prokomentarisao kako ne vredi. Zato su i zli, mada nisu baš glasovi, pre su glasine. Naš i vaš Bili d cPlju je, u stvari, u biti, u svom korenu, duboko unutar samog sebe tamo gde je sve nas strah da uronimo, jako zabavan strip. Koliko god voleo Katu (a i dalje je ponekad pozovem), koliko god mi Kobra bio zanimljiv, koliko god da me zasvrbi da se latim Tarzana, ne mogu a da ne smestim Bilija iznad svih njih. Ne zbog kvaliteta ili važnosti po domaću strip scenu, odmah da se razumemo. Već po iskrenosti. Ovo je, naposletku, delo Baneta i Toze kada su u svom najopuštenijem. Ovo je stripovski ekvivalent Banetovom lupanju bubnjeva u „GeroMetalu“, bez inhibicija i lažne pompe. Iako je planiran kao svojevrsna parodija na vestern, ima dovoljno duše da prođe. Bizarno je, ali porediću ga sa anime serijalom „El Cazador de la Bruja“ (u prevodu „Lovac na veštice“). Naime, „El Cazador“ je žanrovski tzv. „girls with guns“ anime, ali ima dosta elemenata u sebi koji to parodiraju. Međutim, bez obzira na očitu parodiju, ova serija i dalje ima tako puno dirljivih i teških trenutaka da se stvarno ističe kao remek-delo. Nešto slično mogu da pripišem i „Billy the Pljuc-u“. Možda nije remek-delo, ali je definitivno ostavio utisak na veliki broj publike, a to je uradio iskrenim pristupom žanru bez nekih težih scenarističkih i crtačkih frustracija. Ako biste čitali „Billy-ja“ iz bilo kog drugog razloga sem toga da je dobro nacrtan i napisan, neka taj razlog bude upravo ovo što sam u pretposlednjoj rečenici naveo.
