Dok je dete sasvim malo roditelji su ti koji biraju šta će ono da obuče, kupuju mu odeću po svom ukusu. Do 2-3 godine, dete nije toliko zainteresovano za odeću koju nosi. Međutim, neka deca već u uzrastu od dve godine počinju da se bune kada je odabir garderobe u pitanju. Pa se često može čuti : „Neću to, hoću ovo“.
Deca posmatrajući odrasle usvajaju određene modele ponašanja i to prenose u svoju imitativnu igru. Kada je oblačenje u pitanju, često se dešava da deca obuku garderobu svojih roditelja, imitirajući odrasle. Pedagozi savetuju da bi rotitelji trebalo što ranije da počnu da uče svoju decu da se sama oblače. Time se ne vrši nikakav pritisak, jer i sama deca žele da pokažu svoju nezavsnost od roditelja.
Samostalnost u oblačenju je bitna kako za razvoj motorike, tako i za razvoj samopouzdanja. Oblačeći se, dete podiže ruke i noge, koordiniše pokrete, razvija motoriku šake i prstiju zakopčavajući dugmad. Dete će biti ponosno ako se samo obuklo. Ukoliko dete pogreši pri oblačenju, pa obuče nešto naopako, ne treba ga ismevati zbog neuspeha. Važno je pohvaliti njegov trud i objasniti mu da se to ne oblači tako.
Kada su kupovina i odabir garderobe u pitanju, treba pitati i decu za mišljenje. Deca ovog uzrasta su uglavnom sposobna da kažu da li im se nešto dopada ili ne dopada. Ne treba verovati da će se detetu svideti sve ono što mu roditelji odaberu. Detetu treba pružiti mogućnost odabira, kako bi moglo da izrazi svoju različitost. To ne znači da detetu treba dopustiti da potpuno samostalno odabere šta će se kupiti, već nakon odabira željenog komada, detetu treba dopustiti odabir boje ili modela. Na taj način će dete osetiti da je i njegovo mišljenje važno. Može se desiti da dete insistira da obuče neku novu stvar za igru po dvorištu ili parku. U ovakvoj situaciji, nikako ne treba popuštati, već objasniti detetu da može da se isprlja i upropasti novu stvar i da više neće moći da je nosi.
