Veliki renesansni umetnik Mikelanđelo Buonaroti izradio je u trećoj i četvrtoj deceniji 16. veka mermerne grobnice za Đulijana i Lorenca Medičija, članove vladarske firentinske porodice. Vremenom su na kamenu počele da se pojavljuju razne fleke i deformacije. Klasična restauracija nije pomogla. Onda je pronađeno neverovatno rešenje – statue su očišćene bakterijama.
Dve grobnice, za Đulijana i Lorenca, podignute su Firenci između 1524. i 1534. u Kapeli Mediči u Novoj sakristiji bazilike San Lorenco u. Već 1595. počele su da se javljaju mrlje i promene u boji mermera. U narednim vekovima, gips korišćen za besomučno štancovanje kopija figura postavljenih iznad grobova ostavio je veliku štetu. I ukrasni beli zidovi su potamneli.
Nakon skoro decenije temeljne restauracije, sprovedene u 21. veku, uklonjena je većina mrlja, ali čađ na grobnici i druge tvrdoglave fleke zahtevali su jednu specijalnu, tajnu operaciju. Nekoliko meseci pre nego što će u Italiji izbiti epidemija virusa Kovid-19, a onda i tokom nekih od najcrnjih dana drugog talasa, dok je virus divljao napolju, restauratori i naučnici – sve same žene – u potaji su na mermer „pustile s lanca“ mikrobe sa dobrim ukusom i ogromnim apetitom, svesno pretvorivši kapelu u švedski sto za bakterije.
– To je bila državna tajna – kazala je jedna od restauratorki Danijela Mana za „Njujork tajms“, kako prenosi „Art dejli“.
Nalakćena, u istoj pozi kao i Mikelanđelove alegorijske skulpture Zore i Sutona iznad nje, da bi dosegla mračno udubljenje između zida kapele i sarkofaga, ona je ukazala na prljav crni kvadrat, ostatak dokaza kako je nekada izgledao mermer, pre čišćenja.
Restauratorka za ovaj „haos“ krivi jednog Medičija poimence, Alesandra „Mavara“ (1510-1537), vladara Firence od 1530. do 1537. kada ga je ubio dalji rođak Lorencačo čime je titula naslednog monarha prešla u ruke Kozimu I de Medičiju, iz mlađe grane ove familije.
Alesandrov leš je, izgleda, bio stavljen u grobnicu a da mu prethodno nisu izvađeni unutrašnji organi. Tokom vekova on je nagrizao Mikelanđelov mermer, kažu stručnjaci, i napravio duboke fleke i rupičaste deformacije. Međutim, nedavno je postao gozba za omiljeno sredstvo za čišćenje u kapeli, bakteriju pod nazivom Serratia ficaria SH7.
– SH7 je pojela Alesandra – slikovito je objasnila Monika Bieti, bivša direktorka Muzeja Kapela Mediči, dok je stajala ispred sada blještave grobnice, okružena Mikelanđelovim delima, mrtvim Medičijima, turistima i kompletno ženskim timom naučnika, restauratora i istoričara.
Njene saradnice koristile su bakterije koje su se hranile lepkom, uljem i, očigledno, Alesandrovim fosfatima kao biooružjem protiv vekova nataloženih mrlja.
Novembra 2019. Muzej kapele Mediči posetili su članovi italijanskog Nacionalnog istraživačkog saveta koji su, pomoću spektroskopije infracrvenim zracima, ustanovili da su fleke na skulpturama i dvema grobnicama sačinjene od kalcita, silikata i drugih organskih ostatataka.
To je bila ključna informacija za Anu Rosi Sporkati, biologa pri Nacionalnoj agenciji za nove tehnolgoije, koja je na osnovu nje odabrala najprikladniju bakteriju iz svoje zbirke od skoro 1000 sojeva.
Tim za restauraciju potom je izdvojio osam sojeva koji su delovali kao najsigurnije rešenje i prvo ih isprobao na površini iza oltara u sakristiji, na maloj pravogaonoj ploči sa tako pravilno raspoređenim mrljama zbog kojih je ličila na mermernu tablu za tombolu.
Nijedan soj nije imao spore (za razmnožavanje) niti je bio opasan po zdravlje.
Onda su bakteriju stavili na grobnicu Đulijana di Lorenca di Medičija (1479-1516).
Njegov sarkofag je ukrašen alegorijskim skulpturama Dana – nezgrapne, uvrnute muške figure – i Noći, ženskog tela koje je Mikelanđelo tako ispolirao i uglačao da deluje kao da sija na mesečini.
Naučnice su joj oprale kosu bakterijom Pseudomonas stutzeri CONC11 i očistile ostatke gipsanih modli, lepka i ulja sa njenih ušiju sojem Rhodococcus sp. ZCONT.
Uspeh je bio očigledan. Ali, Paola D’Agostino je ipak htela da igra na sigurno i da na licu Noći koristi pouzdaniju tehniku.
Dama je dobila pakovanje za lice od ksantan gume, stabilizatora izdvojenog iz bakterije Xanthomonas campestris koji se često koristi u pastama za zube i kozmetičkim preparatima. I glava vojvode Đulijana, postavljena iznad groba, dobila je sličan tretman.
Nekoliko meseci kasnije, usled pauze izazvane epidemijom, na red je došla gorepomenuta bakterija SH7 – izvađena iz zemlje zagađene teškim metalima u blizini jednog rudnika na Sardiniji.
U vidu gela razmazana je po štrokavom sarkofagu Lorenca di Pjera (1492-1519), vojvode od Urbina, koji je tu sahranjen zajedno sa svojim ubijenim sinom Alesandrom.
– Jela je cele noći – kazala je restauratorka Marina Vinćenti.
Medičiji su obično bili navikli da budu na vrhu lanca ishrane.
Đovani di Lorenco je 1513. postao papa Lav X, prvi poglavar rimokatoličke crkve iz redova ove porodice. Imao je velike planove za porodičnu grobnicu u koju bi preneo i svog oca, Lorenca Veličanstvenog (1449-1492), moćnog vladara Firence koji je uglavnom iz svog džepa finansirao renesansu.
I Veličanstveni je sada tu sahranjen, ispod skromnog oltara ukrašenog Mikelanđelovom skulpturom Bogorodice sa detetom okružene svecima čiji su prstići takođe umočeni u bakteriju za čišćenje.
Dok nova grobnica nije podignuta, Lorencov kovčeg je stajao na podu stare sakristije. Kao i kovčeg Lavovog brata Đulijana, i njegovog bratanca Lorenca, princa kome je Makjaveli posvetio „Vladaoca“, svoj traktat o nemilosrdnoj moći.
Papa Lav X je angažovao Mikelanđela da dizajnira i izgradi mauzolej ali je, iznenada, umro 1521. od upale pluća. U narednim godinama Buonaroti je izvajao pomenute statue, a onda se sporečkao sa svojim patronima.
Nekoliko godina kasnije stanovnici Firence su odlučili da zbace Medičije, u čemu im se zdušno pridružio i Mikelanđelo.
Međutim, kada su povratilli vlast, na čelo je došao nasilnik Alesandro, koji je na lošem glasu kod mnogih istoričara, prenosi „Njujork tajms“. Pa pošto ni umetnik nije mogao da ga podnese, on je pobegao iz Firence kad su Medičiji trijumfalno ušetali u nju.
I – nikada se nije vratio da dovrši mauzolej.
– Alesandro je bio užasan – potvrđuje D’Agostino.
Njegov rođak, poznat kao „Loš Lorenco“ bio je istog mišljenja i ubio ga je nožem 1537. Telo mu je zamotano u tepih i „bućnuto“ u sarkofag. Nije poznato da li je njegov otac Lorenco već bio tamo ili je kasnije prenet.
Monika Bieti je, kao direktorka Muzeja kapela Mediči, 2013. sprovela detaljnu restauraciju zidova i statua. Uklonjene su viševekovne naslage od vlage i otisaka ruku, tragovi gipsa i gvozdenih četki kojima su se ranije uklanjali ulje i vosak. Ali, što je kapela bila čistija, to je više sarkofag Lorenca di Pjera bô oči. Onda je otišla na konferenciju o mikroorganizmima koju je držala Sporkatijeva.
Pokazali su joj kako je bakterija očistila ostatke smole na baroknim freskama u Galeriji Karači u Rimu. Potom je uspešno očišćen i ogroman mermerni reljef „Susret Atile i pape Lava“ u Bazilici Sv. Petra u Rimu, delo Alesandra Algardija.
Bietijeva je pristala da i Dan i Noć dobiju slični detoks tretman.
Bakterija je uspešno odradila posao i ove nedelje su kapelu već posetili prvi turisti koji su se divili zamišljenom pogledu usmerenom ka zemlji bradatog Sutona, buđenju pospane Zore i Lorencovom sarkofagu, sada očišćenom i od Alesandrovih ostataka.
Izvor: nova.rs
