HEJSEL, SVETLO NA KRAJU TUNELA
Te noći, 11. maja 1966. godine, na briselskom Hejselu, igrali su David protiv Golijata, 11 momaka u crno-belom protiv, do tad petostrukog prvaka Evrope, madridskog Reala. Igrali su i igrali se, ali samo 70 minuta. Onda je profesionalizam nadrastao poetiku, mladost i san jedne generacije. Ipak, briselska noć ih je učinila besmrtnima, Partizan – Real Madrid 1:2 (0:0).
Briselskih jedanaest u finalu Kupa šampiona
Nisu oni postali besmrtni, jer su odigrali finale najčuvenijeg evropskog klupskog takmičenja sa najtrofejnijim klubom na svetu, nego zbog svega što su uradili pre dolaska u Brisel. Dugo se sklapao mozaik Partizanovih „beba“, kako su ih nazivali tada. Odlaskom sa scene čuvene generacije 50-ih predvođene Bobekom, Valokom i Čajkovskim, valjalo je stvoriti jedan novi Partizan. Prvi put u ekipi nisu igrali igrači selektirani vojnom direktivom, nego se okupila generacija dečaka koja je s kraja te decenije stasavala u omladinskom pogonu crno-belih. Tada je udaren temelj onog što će se kasnije nazvati čuvena Partizanova omladinska škola. Omladinski dres beogradskog velikana veći deo ekipe je zamenio za dres prvotimca i pojačani sa par igrača poput Milana Galića, koji nisu došli iz sopstvenog pogona, pokrenuli su proces koji će postati najčuvenija klupska, evropska odiseja.
Stasali pod čuvenim Florijanom Matekalom, predati u ruke klupske legende koja je iz kopački direktno stala uz aut-liniju, Stjepanu Štefu Bobeku, ti mladići su zaigrali i pronosili slavu beogradskog kluba do neslućenih visina. Prvo su 1961. godine uzeli titulu „večitom“ rivalu ispred nosa sa bodom prednosti vrativši primat posle 12 godina u Humsku ulicu, da bi 1962. i 1963. godine još ubedljivije uspeh ponovili ispred ekipa novosadske Vojvodine i zagrebačkog Dinama. Tih godina su se crno-beli mladići kalili u Kupu šampiona i kroz ispadanja od torinskog Juventusa prve godine, pa naredne dve i od sofijskog CDNA i milanskog Intera prikupili neophodno iskustvo za ono što je kasnije usledilo. Titula je, nakon jednogodišnje selidbe u Ljutice Bogdana kod najljućeg rivala, vraćena impresivno u sezoni 1964/65. sa 8 bodova prednosti, što je u to vreme bio ogroman podvig kada se dodeljivalo dva boda za trijumf, ispred Sarajeva i Crvene zvezde i ekipa je bila konačno spremna za ozbiljan iskorak u Evropi. Tada, niko nije ni slutio, da će taj iskorak biti dug do predvorja šampiona.
Prvi protivnik na tom putu je bio šampion Francuske, Nant. U beogradskom meču, posao su obavili Kovačević i Hasanagić i sa 2:0 ispratili goste kući, a u revanšu Francuzima nije pomogao ni čuveni Gonde u koga su polagane najveće nade i Nant je uspeo da izbori samo remi. Kovačević je blistao i u revanšu što mu je već tada donelo i godinu dana kasnije realizovani transfer u zemlju „galskih petlova“. Žreb je doneo sledećeg protivnika, nemačkog šampiona, Verder iz Bremena. Dvomeč koji je doneo najmanje fudbala, ali i najviše grubosti. Nemci su činili sve ne bi li u tuči izborili plasman, ali je fudbalsko majstorstvo ipak trijumfovalo. Beogradskih 3:0 za Partizan su bili dovoljni za krvavi revanš u Bremenu i minimalan poraz od 0:1 i da se put ka trofeju nastavi. A nastavljen je impresivno, u dvomeču koji je tu generaciju podigao na pijadestal besmrtnih i posebnih. Četvrtfinale je naš Partizan namerilo na češku Spartu.
Prvi meč u Pragu je doneo poražavajuć rezultat i skoro „ubio“ sve nade – Sparta- Partizan 4:1.
Ono što je usledilo u revanšu nije bila samo inspiracija, dobar dan svakog igrača, sreća. Bila je to poezija ekipe pisana i rimovana najlepšim stihovima fudbalskih majstorija, driblinga i golova, na hartiji, podlozi terena JNA. Nije to bila samo pobeda u smislu prolaska, to je bio temelj onog što je tada usađeno u FK Partizan, da kada veruješ u sebe možeš sve, temelj koji je kasnije, sasvim zasigurno u istoriji donosio velike evropske trijumfe poput onog ’84. nad Kvins park rendžersom od 4:0 ili čudesnim izbacivanjima u predvorju današnje Lige šampiona, Njukasla i Anderlehta pred njihovim navijačima. Beogradski revanš je otvoren golom „poslovođe“, Vladice Kovačevića već u 4. minutu, da bi se rapsodija nastavila golovima Vasovića u 23. i drugim golom Kovačevića u 29. minutu za, već tada, egal. Česi su bili na kolenima. Do kraja je Partizan postigao još tri pogotka, ali je bugarski arbitar Rumenčev poništio poslednji pogodak Hasanagića zbog navodnog ofsajda, pa je na kraju, na semaforu ostalo zapisano, Partizan – Sparta 5:0.
Vladica Kovačević proslavlja gol za 3:0 protiv češke Sparte
POLUFINALE, RIVAL ČUVENI MANČESTER JUNAJTED
Izlazak fudbalera Junajteda i Partizana pred beogradski meč
Ako do tada niko nije verovao u ovu generaciju fudbalera Partizana, posle tog dvomeča svi su počeli da se zaklinju u njih. Oni koji si ih voleli, voleli su ih još više, ovi drugi su počeli neizmerno da ih poštuju i da im se dive.
Engleski šampion, generacija koja je dve sezone kasnije donela pehar Kupa šampiona na ostrvo, prvi za engleske klubove, bila je predvođena Denisom Louom, Bobijem Čarltonom i jednim od najvećih svih vremena, irskim virtouzom, čovekom koji je uveo rok en rol u fudbal, Džordžom, kako su ga ostrvljani zvali, Džordžijem, Bestom. 13. aprila 1966. Partizan je izvojevao najznačajniju pobedu u istoriji kluba koju su videle tribine stadiona JNA. Tokom čitavog prvog poluvremena Englezi su „plesali“ oko Šoškićevog gola. Junački i sa dosta sreće, mora se priznati, odbrana predvođena Vasovićem i Rašovićem je odolevala i uspevala da sačuva sopstvenu mrežu. A onda je usledilo ono što se malo ko nadao na punom, „kao oko“, stadionu Partizana. Drugo poluvreme je donelo šokantan rasplet za, već viđene u finalu, fudbalere engleskog šampiona. Prvo ih je u 47. minutu načeo Mustafa Hasanagić, da bi ih u 59. minutu dotukao Radoslav Bečejac. Potpunog kraha ih je spasio nedostatak prisebnosti vihornog krila crno-belih, Josipa Pirmajera koji je u 83. minutu izašao „jedan na jedan“ sa golmanom „crvenih đavola“, Gregom.
Ostalo je Partizan – Mančester junajted 2:0.
Džordž Best pred golom Partizana
Revanš na „Old Trafordu“ je okupio 67.000 fudbalskih fanatika koji su videli Junajted kakav su voleli, hrabar, napadački, beskompromisan. Ono što nisu očekivali da vide je još hrabriji Partizan. Partizan koji ih je „tukao“ engleskim stilom. Sa mnogo faulova, kontakta, vazdušnih duela. Sve lopte koje su letele u šesnaesterac, bile su plen Šoškića, Vasovića i, posle te utakmice prozvanog diva sa Old Traforda, Branka Rašovića. Odolevali su crno-beli do pred sam kraj utakmice kada je Stajls iznenadnim udarcem sa 25 metara matirao Šoškića. Taj pogodak je doneo samo pirovu pobedu Junajtedu, jer 11 fudbalera Mančestera i 67.000 navijača na tribinama morali su da se naklone velikom protivniku i da svoj trenutak za finale sačekaju neki drugi put. Sam trofej za Mančester dve godine kasnije je bio potvrda veličine te generacije i koliko je velik podvig bio Beograđana, Mančester junajted – Partizan 1:0. Finale je bilo kruna te generacije.
Fudbaleri Partizana pred meč na Old Trafordu
A u finalu ih je dočekao Real Madrid, petostruki šampion Evrope koji je imao generaciju asova koja je čekala potvrdu u Evropi, ono što im je falilo, generaciju koja je do briselskog finala došla mnogo lakšim putem nego Partizan, jer su pred šampionom Jugoslavije padali prvaci Francuske, Nemačke, Čehoslovačke i Engleske, generaciju koja se potvrdila te noći, 11. maja 1966. u Briselu. Partizan je finale odigrao kao što je kroz sve te godine, ta generacija asova igrala, sigurno, lepršavo, nadahnuto, mada, ipak i na momente u grču. Jer, bili su svesni momci u „crno-belom“ veličine trenutka. To ih je možda i koštalo titule. Imali su sve, igru, stabilnost, šanse, do momenta velikog vođstva. U 55. minutu Vasović je pomilovao veliki srebrni pehar. Sjajan centaršut sa strane iskoristio je nadvisivši odbranu Reala i zakucavši loptu u mrežu iza leđa nemoćnog golmana kraljevskog kluba. U tom momentu Partizan je bio na tronu. Na tronu Evrope. Srećan i uplašen, jer do kraja je ostalo još 35 minuta. Nastavili su crno-beli sa svojom igrom još neko vreme i sve više pogledavali ka semaforu, dok su minute presporo tekle. Na 20 minuta do kraja, san je napukao, da bi se u 75. minutu konačno raspršio usled preokreta iskusnije i upornije ekipe. Realovi asovi, Amansio i Serena su sjajnim udarcima spolja u samo pet minuta potopili nade Partizana da će pehar doneti u Beograd. Te briselske noći, na Hejselu, trijumfovao je, po oceni svih fudbalskih stručnjaka i sportskih novinara, manje kvalitetan tim. Partizanu je ostao utešni naslov vice-šampiona, ali i ogroman ponos i slava koju su zaslužili. Pobednici se pišu za statističare i slabije poznavaoce pa će tako ostati zapisano da je šampion Evrope 1966. godine postao Real Madrid, a navijači pamte. Pamte asove, golove, poteze, dane koji su im donosili sreću, koji im i posle 50 godina izmame osmeh i probude emociju. Uspeh je uvek nemerljiv, jer se emocija ne meri novcem i materijalnim, već onim trenutkom koliko ti srce naraste kad oživiš sećanje. Srca navijača i poštovalaca beogradskih crno-belih su i danas velika i radosna kad se pomene ’66. godina i čuvene „bebe“. Imena Šoškića, Mihajlovića, Jusufija, Bečejca, Rašovića, Vasovića, Bajića, Kovačevića, Hasanagića, Galića, Pirmajera, Ćurkovića, Vukelića, Miladinovića, Davidovića, trenera Gegića i Popeskog ostaju da svetle u svetloj istoriji Partizana.
Gol Vasovića Realu za vođstvo u finalu
I tu se vraćamo na početak teksta. Hejsel, kao svetlo na kraju tunela i kao pokazatelj za sve koji su danas u FK Partizan. Omladinska škola Partizana je uz čuvenu Ajaksovu školu najpriznatija u Evropi. Zamislite samo da su danas u Partizanu sva njegova deca koja nisu još napunila 24, 25 godina. Da crno-beli dres nose Jovetić, Ljajić, Mitrović, Lazar Marković, Živković, Sulejmani, Nastasić, Savić i mnogi drugi koji širom Evrope donose radost navijačima. Sada bi pisali o nekom novom Partizanovom finalu i možda vraćanju duga Realu. Za sve je potrebno strpljenje, volja, sistem koji je Dule Vujošević uspostavio u košarkaškoj sekciji i uz pomoć koga je došao do evropskih visina. Nisu Partizanu potrebni prosečni stranci, iako kapa dole pojedincima koji su poslednjih godina postali bitan deo istorije fudbalskog kluba, ali ne tako daleko od stadiona u Humskoj, u „Zemunelu“, stasavaju klinci spremni da zablistaju u crno-belom dresu u Evropi, samo ih treba sačuvati „dobronamernih“ menadžera i „sposobnih“ uprava. Svi, kojima je Partizan u krvi, veruju da postoji plejada asova crno-belih koji će se voditi ljubavlju prema klubu koji im je dao mnogo i mogu da uspostave sistem koji će klub vratiti na respektabilno mesto u Evropi, a navijačima vratiti veru u ono što vole srcem svim. Zato je Hejsel svetlo na kraju tunela u kom se danas nalazi Partizan, uspomena i odgovor kako oživeti neki novi Hejsel. Deca koja stasavaju u Partizanu to mogu. Navijači Partizana veruju u njih.
