Ja verujem da ne postoji ijedan mentalno zdrav čovek koji u svom životu nije smislio bar jedan dvostih, pa makar on bio i vulgaran. Poezija je, jednostavno, prirođena čoveku. I ne samo što mu je prirođena, već mu je i neophodna, potrebna skoro kao vazduh ili voda.
Potrebna mu je, jer mu je potrebna lepota. Potrebna mu je, jer bi njegovo glasno izražavanje osećanja bez simetrije i sklada reči, ostalo samo urlikanje, zapomaganje, plakanje ili radosno podvriskivanje.
Potrebna mu je i da bi razvio svoj najznačajniji organ za preživljavanje. Naime, poezijom se povezuju leva i desna hemisfera mozga. Reči, kojima poezija barata, kontroliše logička strana mozga, dok su karakteristike poezije, kao što su ritam, sklad i mašta, pod upravom umetničke strane mozga, pa zahvaljujući poeziji, obe hemisfere mozga rade na jednom cilju, u isto vreme.
A radeći zajedno, u isto vreme, stvarajući ritmične i melodične stihove pune slika, razvijaju jezik ne samo stvaranjem novih reči, nego i stvaranjem novih značenja, novih stilskih figura, što utiče i na razvoj saznajnih struktura u mozgu i na podsticanje stvaralaštva. Ni gola borba za opstanak, ni rad nisu doveli biće koje se služilo kamenom sekirom do nivoa koji mu omogućava da se služi kompjuterom, da leti nadzvučnom brzinom i da razbija atome.
Zašto do tog nivoa nisu došle druge životinje koje se bore za opstanak, pa čak i rade?! Ako se sve svede na to – borbu za opstanak i rad, i ako u čoveku nestane potreba za poezijom, bojim se da će doći i do kraja tog istog čoveka.
Zato, uprkos Čarlsu Darvinu, Fridirihu Engelsu i Karlu Marksu, tvrdim NE SAMO DA JE POEZIJA STVORILA ČOVEKA, VEĆ DA GA SAMO POEZIJA MOŽE ODRŽATI ČOVEKOM.