Grozdana Lučić Lalić: Pisanje je dar od Boga

Grozdana Lučić Lalić ili kako više voli da je zovu – Cica, savremena je spisateljica poezije, mada piše i predivna prozna ostvarenja u vidu kraćih priča koje se mogu čitati i kao odvojena dela, ali sklopljena u jednu knjigu, mogu se posmatrati i kao celina. Takva je, recimo, njena knjiga „Koferi puni prevara“.

Cica za sebe kaže da je pogrešno rođena, u pogrešno vreme. Pola zivota provela bezuslovno voleći ljude, a drugu polovinu – jurišajući na vetrenjače. Deo detinjstva provela penjući se po dudovima ne bi li izbegla batine zbog nestašluka. Živela je u Sarajevu, Kraljevu, Bihaću, Zadru, a trenutno živi, radi i stvara u Beogradu. Radeći u ratnom vazduhoplovstvu, dva rata kao medalje besmisla, okačila je oko vrata, ali je stekla prijatelje i naučila kako se pouzdano „čuvaju leđa“.  Sa Grozdaninim književnim ostvarenjima imaćemo priliku da se upoznamo i na ovogodišnjem sajmu knjiga, na štandu Filipa Višnjića, na samom početku Hale 4.

Da li više volite poeziju ili prozu?

Zavisi u kom sam svojstvu. Kao čitalac ne dajem prednost ni jednom ni drugom, a kao pisac više sam naklonjena poeziji, jer, bar u mom slučaju, mnogo su dublji lični “odlivi duše” u poeziji.

Šta simboliše vučica, a šta koferi?

Vučica simboliše prvenstveno leglo, lično, mitološko, porodično, društveno, a istovremeno snagu i ranjivost. Fascinira me slovenska mitologija i baš u njoj nalazimo najjaču vezu između čoveka i vuka. Samotnjak koji očigledno poseduje upečatljive karakterne osobine, totemska životinja koja predstavlja nesputan, nezavisan, jak karakter, nepokornost, superiornu inteligenciju, ne trpi izdaju, a istovremeno je plemenita i ranjiva, sve to nalazim i u sebi pa u pesničkom zamahu dozvolim da dosta unutrašnjeg i ljudskog poistovetim sa vučijim.

Koferi simbolišu prtljag sudbine, vremena, odluka, pogrešnih ili ne, koji zajedno određuju tok života. I traganje za odgovorima i načinima koji nas teraju da idemo dalje bez obzira na nedaće.

Kad se rodila ljubav prema pisanju i šta osećate dok pišete?

Kažu, da je pisanje dar od Boga. Sigurno se i u meni ta ljubav začela sa prvim udahom. Sve obično kreće od neveštih pokušaja i nespretnih slaganja rima, a onda sazrevamo i mi i naše ozbiljnije emocije, blagosloveni ljubavlju prema pisanju delimo to sa drugima izgrađujući se književno. Te „ispovesti“ duše, srca i uma su najjače refleksije emocija, iskustva. Pročišćavanje sopstvenog, rasterećivanje stvaralačkog naboja prenošenjem na papir je, verujem, čak i svojevrsna terapija. Pisci su u neku ruku apostoli uma, sledbenici emocija, učenici – zapisničari života, izabran ljudski rod, srećna sam jer pripadam tom „božijem jatu“.

Ima li neki savet koji ste dobili od starijih kolega da Vam je posebno drag?

Naravno! Radeći u Udruženje književnika Srbije imam privilegiju da susrećem renomirane pisce, „književne gromade“. Kao mladoj pesnikinji Ršumović mi je dao savet: „Ljušti to što napišeš!“ Shvatila sam mnogo kasnije šta to znači. Verovatno stremeći ka boljem, ili zbog nesigurnosti, za svako svoje delo imam običaj reći: „Ovo ništa ne valja“, jednom takvom prilikom  iskusniji kolega me ubeđivao da nisam u pravu, Milovan Vitezović je rekao: „Pustite je, dok god tako misli pisaće dobro“.  Sva je mudrost u sažimanju smisla i misli u pisanju i u nastojanju da se književno evoluira.

Urednica ste edicije “Alfa” – knjiga koje su objavljene u okviru projekta “Mladi dolaze” što je takođe – Vaš projekat. Kakva su Vaša iskustva u radu sa mladim književnicima?

Mislim da je najveća stvaralačka energija prisutna baš kod mladih ljudi. Mladi pomeraju granice. Mnogi pesnici, sada već klasici, napisali su svoja najpoznatija dela do tridesete godine. Veoma je važno na samom početku usmeriti ih i preneti im iskustvo koje smo i sami stekli od starijih. Bitno je i prepoznati njihov potencijal kojeg i sami često nisu svesni, omogućiti im publikaciju radova, biti povetarac za krila, a istovremeno paziti da ih ne ponesu prvi uspesi ili uguše neosnovana stremljenja ka prebrzom književnom sazrevanju. Posebno je važno da ne ulete u hiperprodukciju podređujući kvantitet kvalitetu. Danas je kultura na margini i tim mladim ljudima ozbiljne institucije teško otvaraju vrata, Udruženje književnika Srbije im je dalo šansu, ostalo je na njima, naravno uz stručnu pomoć. Sučeljavajući različite stvaralačke energije, stilove,književne  rodove i vrste, mladi šire svoje horizonte, lakše im nadolazi inspiracija.  Mnogi su zahvaljujući projektu izdali svoje prve knjige, a neki već postali članovi UKSa.  Uporno im ponavljam da, pored talenta, bar jedna trećina je zanatski deo pisanja, tu se, naravno, javlja otpor, buntovšništvo i potrebno je strpljenje, ali te „dečije bolesti“ su svi književnici preboleli. Često mi se desi da pristupe projektu nakon što su ih razno-razni književni mešetari razočarali, ali i to je korisno iskustvo. Samo za njih izdavačka kuća „Galaksijanis“ iz Niša na čelu sa Mlađanom i Dubravkom Ranđelović formirala je ediciju „Alfa“ i pod izuzetno povoljnim uslovima objavljuje njihova dela.

Da li imate neki savet za buduće autore?

 Pišite i kad vam se ne piše. Zapišite svaku misao bilo kad i bilo gde. Osluškujte sebe i u danima velike sreće i u danima velikog bola. Nikada ne odustajte od onoga što vas zove.

Šta biste poručili čitaocima “Pokazivača”?

Prvenstveno bih pozvala mlade ljude da se pridruže projektu „Mladi dolaze“  (onikojidolazeuks@gmail.com), a za kraj bih citirala Konfučija:

Ko ne zna, a ne zna da ne zna – opasan je- izbegavajte ga!
Ko ne zna, a zna da ne zna – dete je- naučite ga!
Ko zna, a ne zna da zna – spava- probudite ga!
Ko zna i zna da zna – mudar je- sledite ga!