Nije bilo vedro. Oblaci su se nadneli nad grad, nad selo. Nije bilo mesta koje tamna sena nije natkrila. Teško se disalo.
Vazduh je bio težak, čak ni voda nije klizila niz grlo. Zastala je i čekala. Sve je nekako bilo teško i sve je nekako bilo iščekujuće. A čekanje nije nimalo bilo lako.
Pogled je bio uprt ka nebu, a od oblaka crnih, tamnih, nije se moglo videti Sunce. Nisu se mogle videti zvezde. Bilo je mračno. I trajalo je.
Oblaci su klizili nebom jedan za drugim. Svaki sledeći je bio kao i prethodni. Taman, tmuran, siv i zaklanjajući. Isti.
A onda je sevnuo grom. Ne iz vedra neba. Njegov prasak zaparao je vazduhom, najavio neočekivano. Munja je svojim bljeskom obasjala sve, rasterala tminu. Pod njenim sajajem ugledao je nju.
Pogodio ga je posred srca, tamo gde mu se nalazi duša, njegov život. Osetio je prve kapi kiše, dodir sunca i njenu ruku na svojoj. Više nije znao da li se niz obraze slivaju kapi kiše ili suze. Jedino šta je znao – osećaj da je preživeo, jedino šta je video – najlepša duga.
