Postoji jedna jako podeljena reakcija na ime Nine Bunjevac u srpskim stripovskim kružocima. Pre pola decenije, izdavačka kuća „Omnibus“ je na tržište izbacila njenu prvu grafičku novelu „Hladna kao led“. Zbog na momente škakljivog sadržaja, ovo knjižiče pobralo je primetan broj negativnih kritika. Neke su, ruku na srce, bile prosto reakcionarne i kao takve mogu da se zaobiđu. Neke su, opet ruku na srce, bile i te kako validne i nezaobilazne. Naravno, strip o Srbima iz položaja ekspatrijata poput Bunjevčeve (rođena i živi u Kanadi, inače srpskog porekla) sa nešto šturijim podacima o opisanoj tematici – koja je čak tangentalno dotaknuta u samom stripu – i mora biti tako primljen. Naravno, u inostranstvu je „Hladna kao led“ pokupio veliki uspeh, što je rezultiralo u radu na drugom, znatno bolje istraženom, ali i znatno ličnijem i, opet, neosporivo kvalitetnijem delu.
„Fatherland“ na američkom kontinentu. „Zemlja otaca“ u Hrvatskoj. U nas „Otadžbina“. Knjiga koja u malom opsegu govori i o figurativnim ocima i o jednom bukvalnom. Iscrpnim istraživačkim radom, Bunjevac preispituje par jakih ideoloških pravaca, te odnose među narodima, intra koliko i inter, te ulogu „očeva zemalja“ i, u najvećoj meri, mesto jednog oca, pokojnog Petra Bunjevca, u svoj toj papazjaniji. Priča počinje, pak, sa majkama i kćerkama, vezuje se na strine, tetke, sestre i supruge, prijateljice i protivnice, a tu udene negde i majušnu Ninu sa tek nekoliko godina i mrgudnim licem kakvo samo dečica u tom periodu imaju.
„Otadžbina“ je taman toliko lična priča da dozvoljava autoru pomalo introspekcije, i odmah nam stavlja do znanja da je nepouzdani narator. Dobar deo istorijata o ocu, njegovim roditeljima i praroditeljima je naknadno saznat i nepotpun, do tačke da su i neke spekulacije ubačene u strip. Ovo služi kao lepa paralela zajedničkom istorijatu Srba i Hrvata predstavljenom unutar korica istog štiva, koji je taman toliko objektivan da ne poziva niti proziva krivce. I ovo je prava oznaka kvaliteta jednog sazrelog umetnika. Iako lično ne odsustvuje u „Otadžbini“ – a zbog prirode priče, i kako bi? – surovi i sirovi podaci uzimaju maha. Otac Petar je bio član rojalističke terorističke organizacije. Nijedna količina „pa on ti je rod!“ retorike to ne može da izbriše. Činjenica je i da je rastao u abnormalno crnim uslovima, što ne opravdava kasnije postupke ali što ih pojašnjava savršeno i liku daje dubinu. Činjenica je i da nije bio bez ljudskosti u sebi, sve i kad se uzmu ovi turobniji podaci u obzir. Naravno, ni ostali članovi porodice nisu izuzeti iz psihološke disekcije. Majka, baka, stričevi i strine, sestra, brat – sve predstavljeno onako kako je bilo. Štaviše, saznajemo i kada je autorka kao mlada plakala i zbog čega, vidimo malo razmaženosti, malo prosečnih detinjarija, i poistovećujemo ih sa decom današnjice po načinu izražavanja, manerizmima, itd.
Ipak, figura oca je centralni motiv. Petar Bunjevac, od malena prepušten maltene samom sebi, sklon nasilju prema životinjama, sa tek toliko ljubavi da je ima za tetku i malo kog više. U mladom i ranjivom dobu državni i partijski neprijatelj, te prisiljeni ekonomski migrant i ekspatrijat. Naravno da će ovakvi sticaji okolnosti da ga okrenu ka iredentizmu, ka snažnoj želji da istakne srpsko, pa makar po cenu sopstvenog života. Tu se naravno javlja najveća dilema u njegovom životu. Vratiti se porodici ili nastaviti svoju službu terorističkom pokretu u kojem se upleo. Naravno, doneo je pogrešnu odluku. I naravno, pogrešna odluka mu je odnela život.
Međutim, Bunjevčeva nema slepe simpatije prema svom ocu samo zato što joj je najbliži rod. Pokojni Petar je bio sklon alkoholu, povremenom nasilju – pretežno verbalnom, nije mogao da odvoji slobodan minut od politike i dnevnih dešavanja. Bio je tvrd na rečima, kao i na delu. Jednom zacrtano nije popuštao, pa makar za najmilije. A nije kao da mu nisu najmiliji. Spreman je bio na preklinjanje i puzanje da ih vrati u svoj život nakon odlaska ženskog dela porodice u Srbiju, tadašnju Jugoslaviju. I naravno, neko je ko je gazio reč, mada je pravo pitanje da li pod prisilom ili svojevoljno.
Ni ostali članovi familije nisu izostavljeni. Njena baka, Miomirka, ne krije svoje nepoverenje i prezir prema Petru. Zakleta partizanka, konstantno se podseća ratnih dana, orna da oštrim jezikom spuca oponirajuće glasove. Uz to voli da tračari i ogovara, kako je i za očekivati od žena u tom osetljivom vremenskom periodu naše turbulentne istorije. Međutim, otvoreno i bezrezervno voli svoju kćerku i unučiće, i koliko god da kivna bila prema svemu i svja, ovo osećanje ne popušta. Pomalo toga se vidi i kod njene kćerke, a autorkine majke. Stamena, izdržljiva, snažna na delu pre nego rečima, i naravno veoma privržena najmilijima. Nema toga na šta nije bila spremna za dobrobit potomaka, čak i beg od muža tu figurira. I možda karakterno najjače s njene strane, i pored mana majke i muža joj, uvek nalazi mesta u srcu da ih voli. Uprkos svemu.
Iako ženski likovi kod Nine Bunjevac nisu savršeni – u prevodu, imaju greške kao i muškarci; u jasnijem prevodu, predstavljene su kao svakodnevna, normalna ljudska bića – vidi se s vremena na vreme i malo romantike u njima. Malo patosa. Ovo je dato u sitnim, adekvatnim količinama. Najjača je izjava njene starije sestre po saznanju smrti oca. „Mama, smem li da plačem?“ Kada ti jedna strana porodice blati drugu, a druga ne čini mnogo povodom toga da spere tu ljagu sa sebe, pravo je moralno i etičko pitanje da li vredi plakati za takvim osobama. Naravno, odgovor je da; jer kakav god da je otac, otac je otac. Ovo važi i za majke, naravno.
Realistički i biografski pristup nisu jedino što izdvaja „Otadžbinu“ od proseka. Crtački stil Nine Bunjevac, u maniru pravog (severno)američkog andergraunda i (južno)američke alternativne kinematografije, je hrapav i ne daje puno prostora opuštanju. Fotorealistični likovi i angularne lokacije dodaju na istoričnosti storije. A uz to i – prevedeni – novinski članci, mape, dokumentacija, datumi, itd. Najimpozantniji su crno-beli kadrovi sastavljeni čisto iz silueta. Par spleš stranica pri kraju efektivno dočaravaju osećaj nepovratnog gubitka po smrti Petra Bunjevca, a iz perspektive tetke mu Mare i sina Pidija. Izostanak granica kadra ojačava pomenuti osećaj.
Naravno, kako to i biva sa pričama ovog tipa, misticizam ne jenjava, iako je ovde tek sredstvo za pokretanje priče. Govori se, naravno, o pticama u snu i na javi, imaginarnim i stvarnim, augurskim znamenjima. Gotovo svaka nosi loš znak, i naravno zdrava narativna logika nalaže da se pticama i završi, s obzirom da je u stripu pticama sve i počelo.
I ovo zatvara krug o ocu i „Otadžbini“. Neosporivo najveći stvaralački poduhvat Nine Bunjevac, ova grafička novela pretenduje da bude jedna od najboljih domaćih ovog veka (doduše, vek je tek počeo, biće tiempa za još). Poput Marđan Satrapi i Salmana Rušdija, Bunjevčeva je pokazala da nijedno zrno kontroverze nije dovoljno veliko da ugasi umetničku slobodu, i da se iz grešaka uči. A kakva su joj životna poglavlja bila, ovo slobodno može da utefteri kao uspešno, kvalitetno i pozitivno. Naravno, bićemo uvek spremni za još.
