Ljudi su čudni kada se zaljube. Sve im je lepo i dobro i svi su im lepi i dobri. A najlepša i najbolja je baš osoba u koju su se zaljubili.
I dobro je da je tako, jer vreme pokaže da niko, ali baš niko, nije savršen. Zaljubljenost pomaže da se osoba zavoli, a ljubav je – prihvatanje voljene osobe sa svim njenim savršenstvima…ali i nesavršenstvima….ali svim.
U procesu koji teče od zaljubljenosti do ljubavi veoma često se otkrivaju manjkave pukotine u kristalno – mermerno – bleštavoj osobi koja je predmet obožavanja. I ne tako retko, ukus na usnama koje ta osoba tako slatko ljubi počinje da biva neodgovarajući. Počinje nekako da gorči.
Neretko dođe trenutak preispitivanja ukusa. Stavlja se na kantar, vagu…šta je tu za, a šta protiv…šta je dobro, a šta kod nje loše…koje su vrline te osobe, a koje mane…i počinje baratanje procentima, počinje matematika. Kada počne matematika, tada prestaje ljubav.
Lako je voleti bananu, a ne voleti limun. Treba voleti grejpfrut.
