20 godina leskovačke škole stripa Marka Stojanovića
Standardna (dokona) razmišljanja o stripu u savremenoj Srbiji važna dešavanja u 9. umetnosti redovno vezuju za Beograd, metropolu koja se čini kao „prirodni centar“ države i svega što se u njoj dešava; uz prestonicu se „dodaje“ i Novi Sad, ponajviše zbog stare slave Bonelijevih junaka i njihovog izdavača „Dnevnika“. Van ovog dvojstva postojanje stripa se ili ne podrazumeva ili marginalizuje. Istina je, naravno, sasvim drugačija još od 1990-tih kada se izdigao talas „andergraund stripa“ čije su prestonice bile u nekoliko gradova (Vršac, Pančevo, Čačak, Valjevo…); svoje mesto pod suncem „priča u slikama“ izborili su i drugi gradovi (Niš, Kragujevac, Zaječar…) a jedan od najupečatljivijih razvoj na ovom polju beleži Leskovac. Znatiželjni čitalac se sa leskovačkim stripom mogao upoznati najpre u monografiji „Leskovački strip 1950-2010“ koju je osmislio i realizovao Marko Stojanović, centralna pokretačka sila stripa ovog grada ali i juga Srbije. Svojevrsni nastavak tog dela je knjiga „20 godina leskovačke škole stripa“ (u izdanju „Udruženja ljubitelja stripa i pisane reči ‘Nikola Mitrović Kokan’“, 2017.g.) koju je, naravno, priredio Marko Stojanović kao prilog ispisivanju istorije stripa, čime se sprečava njeno zaboravljanje, odnosno kao „izveštaj s lica mesta“ o najnovijoj, najsvežijoj, šestoj generaciji polaznika ove škole. Leskovačka škola stripa počela je da radi 1995.g. i uspela da održi kontinuirani rad duže od dve decenije postajući tako skoro pa škola sa najdužim stažem u Srbiji – malo starija je Škola stripa i ilustracije „Đorđe Lobačev“ iz Beograda osnovana 1992. godine.
Pokretači i prvi profesori leskovačke škole stripa bili su Nikola Mitrović Kokan (1933-1997), legenda posleratnog stripa sa mnoštvom objavljenih ilustracija i stripova u listovima „Dečje novine“i „Politikin zabavnik“, u edicijama „Nikad robom“, „Mirko i Slavko“ i mnogim drugim, i Miodrag Mija Kulić (1952), autor brojnih stripova objavljenih u Srbiji i inostranstvu. Škola je svetove stripa otkrivala svima od 10 do 50 godina i odziv je bio masovan. Mnogim školarcima ona je ulepšala detinjstvo i odškrinula dveri Umetnosti a nekolicini je trasirala životni put prema lepom ali neizvesnom opstajanju na strip tržištu. Nakon prerane Mitrovićeve smrti škola, u znak poštovanja prema velikanu, dodaje njegovo ime u svoj naziv i nastavlja sa radom sada pod upravom novih snaga – Srđana Nikolića Peke (1966), vrsnog strip autora koji je svoj talenat dokazivao širom sveta i Marka Stojanovića (1978), višestruko nagrađivanog crtača, scenariste, promotera, istoričara i teoretičara stripa. Njima su se potom pridružili Miloš Cvetković (1982) i Ivan Stojanović Fiki (1976) takođe provereni strip autori.
Škola brzi postaje uzavreli centar strip dešavanja: uporedo sa predavanjima organizuju se brojne izložbe koje predstavljaju pojedine stripautore (Mivel, Rajački, Peka…) odnosno strip scene (Republike Srpske, Rumunije, Slovenije, Grčke, Crne Gore, Makedonije, Bugarske…); škola je logičan inicijator-pokretač manifestacije od kojih su najpoznatiji i za razvoj stripa izuzetno važni „Leskovački strip susreti“ odnosno „Balkanska smotra mladih strip autora“. Da nije bilo škole ni mnoga izdanja ne bi postojala i izgledala kakva jesu – stripmagazin „Arsenal“, lokalni leskovački nedeljnik „Naša nova reč“. Konačno, ne bi bilo ni monografske edicije „Leskovački strip“ u kojoj su, do sada, objavljene knjige „Leskovački strip 1950-2010“, „Best of Bocko“ Miodraga Veličkovića Mivela (1943-2010) i „Kiki Rot“ Nikole Mitrovića Kokana. Naravno, planova za dalji rad je bezbroj…
Knjiga o leskovačkoj strip školi sadrži niz informativnih tekstova o dešavanjima i pojedinim autorima, sećanja polaznika škole (od najstarijih do najmlađih) i njihove kratke biografije odnosno mnoštvo ilustracija, strip kvadrata i par kratkih epizoda. Sveukupno to je izuzetno šarmantan spoj istorije i sadašnjosti uz diskretni pogled u budućnost; stoga knjiga odiše životnom autentičnošću i uspešno „uhvaćenim“ duhom vremena kojim se bavi. Agilni Stojanović je uspeo da pronađe pravu meru između nužne faktografije i svakodnevnih sitnica koje se lako zaboravljaju ali su bitne za sveukupna dešavanja. Na tom fonu treba konstatovati ogromni napor i entuzijazam organizatora strip dešavanja (od prvih do današnjih) i deklarativnu podršku a stvarnu nezainteresovanost društveno-političkih struktura grada koje su pomagale ali često i odmagale radu leskovačke škole stripa i dešavanjima vezanim za nju, zbog čega je opstanak ove inicijative bio teži a uspeh – veći.
Rečju, „20 godina leskovačke škole stripa“ Marka Stojanovića je zanimljiva, informativna i instruktivna knjiga čija će važnost, s protekog vremena, samo rasti.
Autor: Ilija Bakić
(„Dnevnik“, 2018)
