Daljine ne govore, ječe,
čujes ih, tek kad se sumnja
i nespokoj usele, i požnju,
pa počnes tražiti lik,
a lik beži,
ne čuješ odjek tišine,
ona te lomi, kida,
odbegli lik ne želi čuti
eho glasa daljine,
što ga doziva.
Zar etar nosi osećaje,
a bili su jaki,
i davali smisao?…
Tuga se uselila
u nasmejane oči,
koje traže razlog,
da razumeju
nestanak tvog pogleda.
Traži se tvoj lik,
i razlog što ga daljina skriva,
u bekstvu bez reči,
u povređivanju, bez razloga,
prećutnom, nesmotrenom,
i zalud treptaj oka, i sumnja,
i bilo koja reč, smisao ne daje,
sem sumnja koja razara,
i gleda u daljine,
traži i čeka….
