Voleo je. Voleo je ludo. Toliko da je pomislio da će se desiti čudo. Kada je o njoj razmišljao, morao je sebe siliti da diše. Od same pomisli na nju zastajao je dah. Plamtela je duša, srce je gutao plamen dok su mu iz očiju vrcale varnice ljubavi. Sve je bilo ona – ona je bila sve. Bio je deo nje.
Negde tamo, samo njemu znano, bivstvovala je i postojala. Metri, kilometri, milje, godine…Daljina se merila njenim stopama, blizina njenim vrelim dahom. Istovremeno bi pekao i sve rekao. Zračio je nuklearnim reakcijama Sunca i uništavao svaku mrvicu pomisli da ikada nešto može poći po zlu. A pošlo je. Kako pošlo – tako došlo. Poput svake zvezde koja ko zna koliko puta isija u svojim nuklearnim eksplozijama, zatim ugasne i ohladi se…nastane ledena pustoš i ništavilo…tako je i ljubav postala jedno ledeno, ogromno – nista. Njena ljubav i njeno ništa. To ništa se postepeno usavršavalo u svom ništavilu, toliko da je u jednom trenutku postalo nešto nalik pojavi koju nazivaju crna rupa. Gutalo je sve pred sobom njegovo, čak i varnice ljubavi koje su i dalje vrcale iz očiju. Isisavala je poslednje atome snage i energije koje je biće u svoj svojoj lepoti proizvodilo. Isisavala i gutala lakoćom leptira koji je prhnuo da poleti i pronađe novi cvet.
Znao je to, osećao, ali sada je bilo kasno da bilo šta učini. Svemu je bio kraj. Zavladao je potmuli mir i očekivano beznađe. Usred pustinje pustoš. Kao zrnce peska sred te pustinje gledao je poslednji put nju. Bila poput oaze u tom trenu. Zelena. Znao je da će, kada sazri, potražiti njega, to zrno peska sred pustinje. Ali, kako prepoznati pravo zrno u tom okeanu pustoši? Svako će ličiti na njega. Svako će biti nalik njemu, a opet istovremeno ni delić onoga što on jeste. Kopaće. Prvo će uzimati zrno po zrno, birkati…gledati, zagledati…Zatim će nasumično, već poprilično zabrinutog izraza lica, bez biranja, pretraživati. A onda, kada shvati da ni faktor sreće ne pomaže, ovladaće panika. Kopaće i rukama i nogama, samo ga bi ga pronašla. Od ravnice pustinje napraviće brdo, od brda napraviće jamu. Duboku, golemu. Shvatiće da je trud uzaludan, da ne može da nađe to zrno tako malo, a tako veliko, nedostajuće. Sešće na dno i počeće da plače. Pusta pustahija upijaće, tečnosti željna…svaku kap, svaku njenu suzu…A one će liti, neprekidno, poput nuklearnih reakcija…bujice. Sve silnije i veće. Natapaće dno…i onda, zasićeno, prestaće da upija. Jezero suza će prekriti dno. Počeće da se formira.
Uplakana, i dalje ne shvatajući sta se dešava, posmatra kako je njene suze podižu, kako pluta i sve više se diže sa svakom svojom isplakanom suzom. Ponovo je gore, na površini. Nastalo je predivno jezero, a ona polako doplivava do obale. Odjednom, više ne plače. Sedi na obali i sva u čudu posmatra ono šta se desilo. Neverica i nejas. I divota.
Sunce se ogleda u jezeru, treperi površinom mirne vode, namiguje i igra se. Želi da nešto kaže, da objasni obasjavanjem. Shvata kako nastaše gorske oči. Od suza devojačkih. I gle, sve kao da se ponovo rađa. Voda – izvor života. Niče svuda okolo…i cveta. Proleće nastaje usred leta. I eto opet nastanka sveta.
Volela je ludo. Toliko, da je znala da će se desiti čudo. Pomislila je na njega i shvatila da mora sebe siliti da diše, jer od same pomisli na njega zastajao je dah. Udahnula je i osetila njegov miris. Okrenula se. Bio je iza nje. Spoznala je da je sve vreme bio tu. Sve ono što je mislila da je iza nje, u stvari je ispred nje. Ispred nje je bio on.
Poljubili su se jako, ludo. Desilo se čudo.
