Ne veruj nebu dok grmi
Ni pesnikinji kad peva
Ona ume reči da obrne
Od njih da duša ti trne
Kao srce u preplašenoj srni
Oslušni tišinu njenu!
Noć kad osija
smaragdnih svitaca roj
Od nje će te proći srsi
I čežnje bol kroz grudi
Na prsi
sleteće žar ptica
Ljubavnica tiha
iz njenog stiha
Da otopli ti studi
Tad veruj ženi
što pesmom diše
stihom zauzdava
srca večiti nespokoj
A oči skrivaju
neisplakane kiše
U dubini zaleđene tundre
pustinje njene duše
bistro osvanjava jezero
U rumen praskozorja
pre no Sunce izgreva
u sudaru s tišinom propeva
njeno čudnovato pero
Goga, 23.09.2023.
Trogir
