Statistički podaci nesumnjivo predstavljaju depresiju kao jednu od najvećih epidemija modernog čovečanstva. Samo u SAD-u 18% populacije boluje od nekog oblika depresije, dok poražavajući rezultati već u 2020. godini vide depresiju kao jednu od najsmrtonosnijih bolesti. Kako se približavamo 2020. godini, tako se i uočava sve veći broj naslova posvećen depresiji u srpskoj štampi, što nam govori da depresija poput ostalih bolesti nije osetljiva na rasu, nacionalnost ili versku pripadnost, već se rapidno širi premošćujući svaku prepreku.
Teologija i psihologija
Pravoslavna teologija je posvetila veliki broj radova depresiji i drugim mentalnim bolestima koje muče njihove vernike. Ako niste upoznati sa ovakvom literaturom, početni skepticizam nije čudna pojava s obzirom da je psihologija sama po sebi veoma razvijena i samostalna oblast. Međutim, interesovanje za ljudsku dušu u svetu se javilo mnogo ranije nego psihologija kao nauka. Zbog toga interdisciplinarnost u proučavanju čovekove duše nije ni malo strana, šta više može biti veoma korisna s obzirom da nam omogućava da sagledamo problem sa više strana.
Duša u teologiji
Psihološko i teološko stanovište ne moraju nužno da se sukobljavaju, već mogu da su dopunjuju sagledavajući različite aspekte iste stvari. U takvoj situaciji ono što psiholog ne vidi, teolog će uočiti i obrnuto. Međutim, psihologija se bavi vidljivim manifestacijama bolesti, dok teologija traži dublje uzroke. Ovo znači da hrišćanski pogled na čovekovu psihu ne mora da bude ”iracionalan” (kako bi neki rekli) samo zato što je zasnovan na religijskom uverenju. Dakle, do sukoba sa naukom ne dolazi, jer bolest se zaista javlja onako kako je naučnici vide, ali s druge strane, teolog će se zapitati zašto je uopšte došlo do te bolesti. Uzećemo kao primer bolesti zavisnosti koje se često leče određenim lekovima, međutim u većini slučajeva jedna zavisnost biva zamenjena drugom. Psihijatar u ovom slučaju leči samo prvi nivo bolesti odnosno njene simptome, dok je očigledno da je problem dublji i da je potrebno dalje tražiti njegovo značenje. Zbog toga su se mnogi teolozi posvetili analizi ljudske duše i lociranju bolesti koje je napadaju.
Teolozi
Autori koji stoje iza ovih radova pored teološkog, neretko imaju i psihološko ili medicinsko obrazovanje, a na listi vodećih pravoslavnih teologa u ovoj oblasti posebno se ističe ime Mitropolita Jeroteja Vlahosa, koji je svoje obimno istraživanje izneo u knjizi Pravoslavna psihoterapija sa ciljem da objasni mentalne poremećaje i njihovo lečenje u svetlu hrišćanskog učenja.
Psihologija – nauka o duši, ali šta je duša?
Da bi se odredila bolest duše, neophodno je prvo definisati samu dušu. Veliki deo pravoslavne teologije je posvećen antropološkim temama koje se bave pitanjem čovekove prirode, odnosa između duše i tela i tako dalje. Ali na pitanje šta nas čini takvim kakvim jesmo nije nimalo lako pružiti odgovor. S druge strane, u pokušaju da definiše ličnost psihologija je razvila veliki broj škola koje su zastupale različite teorije i definicije. Tu postoje i psiholozi, poput bihejviorista, koji smatraju da ljudska duša nije pogodna za naučno istraživanje s obzirom na to da ne postoji adekvatna metodologija koja će nad njoj izvršiti objektivnu analizu kao što, recimo, biolog može pod mikroskopom da posmatra i najsitnije organizme. Ali, onda se pojavio revolucionarni Frojd sa teorijom nesvesnog i tako oživeo interesovanje za nevidljivu i neopipljivu ljudsku dušu u okviru psihologije.
Sveti Oci o duši
Diskontinuitet u psihološkim teorijama je očigledan, jer iz različitog pogleda proizilazi drugačije poimanje ljudske ličnosti. S druge strane, hrišćansko poimanje duše i njenih bolesti zasnovano je na delima Svetih otaca i njihovih podrobnih analiza Svetog pisma. Dakle, prema učenju Svetih otaca čovek je ikona Božija i njegova duša proističe iz Boga što znači da je on sazdan po obrazu Božijem, a teži ka sticanju podobija Božijeg. Obraz Božiji se sastoji od bitija (smrtnosti) i večnobitija (besmrtnosti), dok podobije čine dobrota i mudrost. Biti sazdan po obrazu Božijem znači da je ljudska priroda ujedno smrtna i besmrtna. Besmrtnost je relativna, ona je dar od Boga, a ne nešto što po pravu stičemo. S druge strane dobrota i mudrost čine našu ličnost. Dakle, kao Božija tvorevina duša ima svoju konačnost, po prirodi je smrtna, ali po blagodati Božijoj ona poprima besmrtnost. Međutim, tu besmrtnost ne treba da uzimamo zdravo za gotovo, jer duša koja ne živi po Bogu razboljeva se i umire.
Trojičnost duše
Prema većini Svetih otaca ljudska duša je okarakterisana trojičnom prirodom. Drugim rečima, njenu strukturu čine: um, razum i duh. Um predstavlja srž čovekove ličnosti, dok razum proističe iz uma. Dakle, razum je neka vrsta umstvene manifestacije, dok je duh umna ljubav čoveka, pa se tako duh može nazvati emocionalnim aspektom ličnosti.
Lociranje bolesti
Mentalne bolesti, prema Mitropolitu Vlahosu, javljaju se u umu, međutim, njihovo delovanje se vidno ispoljava kroz razum. Um je oko duše, on rađa razum, ali ako je um bolestan, neumitno će i razum oboleti. Trojična podela ljudske duše poznata je i psihologiji. Šta više, prema Frojdovoj teoriji u sukobu super ega i id-a dolazi do potresanja ega, čija nestabilnost se manifestuje kroz mentalne bolesti. Zato prilikom lečenja treba da tražimo dublji uzrok bolesti, jer bolestan razum je samo posledica već utamničenog uma.
Opasnost od izgovora
Postoji tendencija među ljudima da uzroke svojih problema traže u spoljašnjoj okolini. U početku je to škola, zatim fakultet, posle će to biti ljubavni problemi i posao, ipak jedno je sigurno problemi će se iznova javljati samo što će se čoveku činiti da je baš taj jedan poslednji i da će posle biti bolje. I nikada ne bude bolje. Stoga da bismo došli do rešenja, potrebno je da se okrenemo ka sebu iznutra da bismo dobro sagledali svoju dušu.
Crkva i duhovnik – lečenje duše
Nakon uspešnog lociranja problema, duši je potrebno duhovno lečenje u okviru crkve. Ovo ne znači da treba da odbijemo terapijsko lečenje (kao što su antidepresevi), jer terapija često može biti veoma korisna, ali treba da imamo u vidu da je njeno dejstvo više poput analgetika, dakle ne leči uzrok već samo ublažava simptome. S druge strane, cilj duhovnog lečenja jeste da se um povrati u ono prvobitno stanje čistoće, a za to postoji više metoda.
Za početak neophodna je čvrsta vera. Prihvatanjem učenja Svetih otaca obolela osoba obnavlja svoju dušu po uzoru na život Svetih. Božije zapovesti koje pratimo, takođe, imaju psihoterapeutsko dejstvo, jer su sazdane tako da odgovaraju ljudskoj duši i njenim potrebama.
U ovim trenucima veoma je važna uloga duhovnika. Mitropolit Jerotej Vlahos tu kaže da “sveštenici ne prodaju karte za raj, već leče ljude”, stoga sveštenik ima poziciju duhovnog terapeuta da bi pomogao ljudima u prevazilaženju tame u koju je njihov duh zapao.
Spoznajmo greh
Mnogi smatraju da je najveći greh današnjeg vremena to što ljudi nisu svesni svoje grešnosti. Zbog toga sve više ljudi gubi se u hrpi izgovora krijući se tako od stvarnosti. Onda nije ni čudno kada psiholozi kažu svojim klijentima da je prvi korak prihvatanje problema. Isto tako i pravoslavni hrišćani treba da postanu svesnu svoje grešnosti da bi mogli da je isprave jer ako ne znamo šta cinimo pogrešno onda ne možemo ni da napredujemo. Čovek od malih nogu uči kako da se ponaša i umnožava svoje vrline, međutim, od velikog je značaja naučiti kako se izboriti sa svojim strastima, a prvi korak jeste prihvatanje da one postoje u nama i da im mi neretko podležemo.
Podvig
Čovek svestan svoje grešnosti ne treba da pada u očaj jer je grešnost sastavni deo naše prirode. Ljudi su krhka bića i sve dok duhovno ne ojačaju neće moći da se izbore sa svojim strastima. Zbog toga je podvižništvo najbolji metod za obnovu uma. Post i molitva u samoći omogućavaju čoveku da se posveti svojoj duši i makar malo je približi Bogu.
Večna borba
Naravno, praksa i teorija često se ne poklapaju tako glatko, pa je pisanje uvek mnogo lakše nego realno sprovođenje u delo. Čovek je svestan mnogih stvari, pa ipak i kada zna šta je dobro za njega, on često bira drugi put. Prosvetljenje uma je veoma dugačak proces, ali zato i treba da iskoristimo svoj životni vek za tu duhovnu borbu. Ne treba da nas plaše padovi, već iz njih treba da učimo i tako nastavljamo svoju borbu. Za život duhovni svaki trenutak je pravi trenutak, nikada nije kasno jer Hristos je rekao “tako će biti poslednji prvi, i prvi poslednji” (Mt. 19,20).
