Počeo je od jedne prodavnice, ne veće od trafike. Bila je puna robe i povoljnija po cenama. Nije bila na nekom važnom mestu, ali su ubrzo svi za nju saznali i počeli tu da kupuju.
Gazda. tek malo odmakao od početka četvrte decenije života, prvo je sam prodavao. Ljubazno i skromno. Onda je uzeo prodavačicu, pa proširio trafiku da liči na prodavnicu.
Vreme krize, inflacije, a mladi čovek se svojom spretnošću polako izdvajao iz mase društvenih prodavnica koje su postajale sve praznije i polako se zatvarale jedna po jedna.
Onda je promenio lokaciju, došao je do glavne ulice i mini marketa. Cena i roba su mu i dalje bili vrlo prihvatljivi, tako da je market uvek bio pun.
U marketu su počele da rade mlade devojke. One su jurile od kase do polica. Bile su drage i ljubazne, ali taman kad bi se kupci navikli na jednu, na njeno mesto bi dolazila druga. Postala je praksa da se ne zadržavaju dugo, tek po koji mesec. Mali grad, pa je počelo da se prepričava kako im je davao otkaz i pre prve plate: bile su na probi, a kada bi trebalo da prime platu nalazio im je neku grešku, propust… i davao otkaz. I kupcima je postalo neugodno da svako malo vide novu devojku. Malo je bilo što se pričalo da su radile bez plate, počelo je da se priča kako ih je ucenjivao i… znate već kako, pa je na svaku novu padala sumnja i kupci bi je ljubopitljivo zagledali, pitajući se kako je dobila posao.
Mladi čovek više nije bio mlad, lice mu se izboralo, sve češće bilo neuredno a izgubio je i zube. Očito mu je nedostajalo hrabrosti i elementarne kulture da bi ih popravio. Povremeno je u prodavnicu dolazila njegova namrštena žena, teturala na svojim naduvenim nogama svoje, od 3 trudnoće i najverovatnije od raznoraznih tableta, izobličeno telo. I nju je mučilo isto pitanje, pa je svaku devojku odmeravala i vikala u punoj prodavnici, besna na sve i svakoga.
Sa radija se čuo gazdin oglas: „potrebne radnice, atraktivne, ne starije od 23, neudate devojke za rad u marketu….“ Bilo je, najblaže rečeno, neprijatno slušati takav oglas koji je više ličio na oglas nekog noćnog kluba, a ne marketa sa prehrambenim namirnicama.
Vlasnik, se nije ni na šta obazirao, već je širio svoje carstvo; otvorio je i pekare. Onaj prisni, tradicionalni odnos kupaca i prodavačica odavno se izgubio: ono kad prodavačice poznaju svakog kupca, kad znaju šta kome treba, kad ostavljaju sa strane robu, kad se šale s kupcima, jer kupcima je bilo neprijatno da se zbliže sa prodavačicama koje bi mogle uskoro da dobiju otkaz, a ni njima uplašenim za svoj posao nije bilo ni do čega.
Gazda je prestao ljubazno da se javlja svojim starim kupcima. Nije im se javljao nikako. Nije ih više poznavao. Valjda su ga podsećali na skromni početak. A ljudi su i dalje dolazili i kupovali svakodnevno. Iako su se sve češće osećali neprijatno, zavaravali su sebe da ih se ne tiče ono što nije u njihovoj moći i pravdali se pred sobom da je u njihovom interesu da ovde kupuju, jer cene su i dalje bile prihvatljive. A i o tim cenama se šuškalo: nije plaćao porez; kažu, poznavao je inspekciju. Niko mu ništa nije mogao.
Vreme je prolazilo, on je nekoliko puta renovirao prodavnicu, promenio joj ime…opet neke poreske olakšice. Došlo je vreme kamera. Nicale su na svakom koraku, bilo je sve više lopova, pa je trebalo zaštititi se od njih. Market je bio izlepljen obaveštenjima : „objekat je pod video nadzorom“ i ništa to ne bi bilo čudno da su kamere bile stvarno postavljene. Ali od njih nije bilo ni traga. Valjda je mislio da narod ne zna šta su kamere?! Vreme je prolazilo i ništa se nije menjalo. Od kamera ni traga. Bilo je sve mučnije kupovati tu, a ne biti svestan kako gazda tretira kupce i ko zna koliko bi oni izdržali sve to, da ih jednog jutra nisu sačekala zaključana vrata.
Opet renovira i menja ime, pomislili su, ali nisu bili u pravu. Kako je grad bio mali, u njemu se sve zna, pa su kupci ubrzo saznali odgovor: Market je otkupio novi vlasnik. Stari vlasnik je morao da ga proda: zbog dugova.
U međuvremenu je prodao i pekare…imao je baš velike dugove.
