„A sada nešto sasvim drugačije.“
Erik Ajdl i Džon Kliz, Leteći cirkus Montija Pajtona
Ukoliko želite da se upoznate sa domaćim stripom – i stripom uopšte – a nemate vremena da prelistavate štivo za štivom, postoje ljudi koji mogu dobrano da vam prikažu devetu umetnost sa kritičke, akademske strane. Postoje i te kako ljudi – Živojin Tamburić, Zoran Đukanović, Vasa Pavković, Ervin Rustemagić, Branislav Miltojević, Slobodan Ivkov, Zoran Stefanović, Zdravko Zupan, a u manjoj meri Marko Stojanović, Aleksandar Zograf, Jovan Gvero… Naravno, teoretičara i recenzenata ima još, te Srbija i region ne manjkaju u ovakvom vidu literature vezane za strip. Ono čega jako malo ima, do tačke brojanja na prste, jeste literatura koja govori o praktičnom prilazu samom radu na stripu – pobliže rečeno, nema priručnika, nema „how to“ knjižica sa propratnim ilustracijama. Postoje škole stripa i ilustracije, naravno, ali ništa što bi novajliji na ovom terenu reklo kako i na koji način da krene sa radom.
Tačnije, nije imalo ništa do skoro…mada i to je zamršena priča. No, o tom više nakon ove rečenice.
U izdanju „Impact Books-a“ našla se knjižica „Manga Crash Course“, u slobodnom prevodu „Ubrzani kurs mange“. Jedan je u nizu mnogih, mnogih priručnika za crtanje u sada više no ikad popularnom manga stilu. Sa sve krupnim okicama i prenaglašenim onomatopejama. I naravno, iz američke je produkcije, ergo tu nema mnogo zanimljivih detalja za pisanje. Definitivno jedini koji jeste je ime autora; glavom i bradom to je Mina Petrović.
Ne znate ko je Mina Petrović? Treba da vas je stid.
Mina Petrović, sa sve alijasom „Mistiqarts“, je jedna od onih retkih zverki u Srba koja punom parom gura priču koja je otprilike profitabilna i česta koliko i uzgoj ibisa. Vođenje manga škole i radionice, nebrojeni angažmani i učešća na raznim događajima pri društvu „Sakurabana“ iz Beograda , kao i aktivni deviantArt nalog i YouTube kanal (jedan od najpopularnijih srpskih YT kanala, valja dodati, a za klasu kvalitetniji od polovine) sačinjavaju rezime ove mlade dame. Naravno, tu valja pomenuti i već iskristalisani manga stil sa jarkim bojama i čistom linijom. Naravno, treba dodati i jasni pedagoški pristup materiji, koji je delimično i odgovoran za ovo štivo. Sve je više mladih umetnika koji pozitivno reaguju na japanski stil crtanja stripova, i sve ih je više koji od toga prave karijeru, bilo kao ilustratori ili dizajneri ili pak nešto treće. Odjek je jak i kod nas na tom frontu, te je bio nužan neko ko će ih u taj stil uvesti. Petrović je odlična osoba za ovo – dovoljno je mlada da razume njihove afinitete i da im pristupi na pravi način, a opet dovoljno zrela da znanje adekvatno prenese i da skrene pažnju na sitne detalje.
Ovo se odražava i u „Manga Crash Course-u“. Umesto da bude sistematski prikaz različitih koraka pri crtanju (ex. „ovako se crtaju stopala“, „glava čoveka je otprilike ovoliko velika“, „čiste linije za ovo, deblje za ovo, šrafura pak za ovo“), ova knjiga (u)vodi čitaoca u svet mange putem maskoti i igri, na jeziku bližem nižim generacijama. Maja, Marko i Mimi su vodiči kroz knjigu – Maja podučava, Marko uči, a Mimi baci pokoji koristan komentar. Čitavo štivo je izdeljeno u četiri poglavlja. Prvo govori o sredstvima nužnim jednom manga autoru, a dotiče se pomalo i terminologije vezane za zanat. Drugo govori o osnovama – ljudsko telo, proporcije, položaji, česte greške i korisne prečice. Treće poglavlje se bavi detaljima i detaljisanjem, korisno za poodmakle učenike. Četvrto je u biti sumacija prethodnih, konačno korišćenje svega navedenog za kreaciju sopstvenog manga ostvarenja. Nakon toga idu tipične tehnikalije vezane za knjigu, no to je manje bitno po prospektivne crtače a više po narod koji otkupljuje knjigu i zavodi istu po zavodima. Mnogo manje interesantna vokacija, složićete se.
Pristup je bitan, i valja ga i po petnaesti put pomenuti. Petrović se ne obraća autoritativno svom čitaocu. Vilinski ton koji se oseća u tekstu podstiče na bolji rad, a ima taman dovoljno pedagoškog autoriteta da se naglasi šta može a šta ne. Suvoparni detalji su ostali suvoparni – ipak se ne može toliko animirati opis olovki i rapidografa. Međutim, takvim detaljima i treba konkretnost. Sam proces crtanja je preveden na prostonarodski – otprilike ovoliko glava ide na jedno telo, „chibi“ likovi su mahom iz ovakvih oblika sastavljeni, bez različitih lica likovi vam nemaju karakter, evo par predloga u tom smeru… Čak je i poslednje poglavlje pretežno satkano od opisa jedne igre sa kockom koju Petrović praktikuje kada postoji manjak ideja (ili kad prosto postoji želja za zabavom u kružoku crtača). Istu ovu igru demonstrira i na svom YouTube kanalu. Naravno, maskote predodređene za knjigu iskaču na maltene svakoj korisnoj strani, ponajviše lisičić s parom repova.
Ono što bi bila ujedno i mana i vrlina „Manga Crash Course-a“ je nešto što glavnina ovih manga vodiča deli, a to je maksimalna uprošćenost demonstriranih likova. Lica pogotovo su stilizovana do tačke plastičnosti i, koliki god da je trud da se emulira japanski stil, odišu evropeizovanim pokretima i senzibilitetima. I.e. više podseća na tzv. „zapadnu mangu“ nego na izvornu (slično se da videti u albumu „Predodređeni“ Predraga Đurića i Uju Šibuje). Ovo je naravno nužno, jer priručnike mahom čitaju početnici, ali par primera više nekog ozbiljnijeg dela rađenog ovim stilom ne bi bilo na odmet.
No, priručnika za strip bilo kakve vrste kod nas nema. Čak i kada se „Manga Crash Course“ uzme u obzir, pošto nije dobio domaće izdanje (uvredljivo i sramotno) i što bi bilo nužno pod hitno popraviti. Opet, postoje škole stripa i ilustracije, ali nema svako mogućnosti da prisustvuje, niti svako ima pristup referentnim knjigama za anatomiju i arhitekturu. Internet jeste koristan, ali opet, nema svako pristup istom, niti svako zna do te mere engleski (ili neki drugi jezik) da se snalazi po silnim tutorijalima. „Manga Crash Course“ bi samim tim bio odličan poklon nekom malcu ili nekoj malenčici koje interesuje upuštanje u manga vode i crtanje uopšte.
I naravno, pravi bonus je ono što ljudi poput Petrovićke savršeno praktikuju, a to je multimedijalna simbioza. Na primer, njen deviantArt nalog privlači nove crtače kao i potkovane majstore, te se razmenjuju ideje i sarađuje. Njen YouTube kanal privlači znatiželjnu publiku i tvrdokorne fanove, dok njena knjiga daje uvid u njen proces stvaranja i pomaže nekoj budućoj zvezdi da se iskristališe. A zainteresovani mogu da dođu kod nje na časove, pa da saznaju mnogo više i da dostignu direktni kontakt. Ukombinujmo tu njene godine, njene interese i njenu otvorenost za saradnju i dobijamo koktel za uspeh (jeste, manje zabavan od alkoholnog koktela, ali to mu je što mu je). Trenutno se „Manga Crash Course“ može nabaviti na „Amazonu“ , „Barnes & Noble“, „North Light Shop“ i, što je najbitnije, „Book Depository“. Ulepšavanje police priručnikom za strip nikada nije kasno, pogotovo kada list gore dižu naše.
