Beogradska kiša
Kiša je spirala grad pretvarajući ulice u ogledalo.
Vetar je povijao kapi menjajući im zvuk.
Mirisalo je na proleće.
Mesec pojeden od brige odlazio je sa horizonta
a ona je koračala Sinđelićevom pretvarajući je u koncertni hol.
Ritam je davala svojim koracima a melodiju dahom.
Beograd je stajao upijajući njen lik.
Znao je da je svoja pa tek onda njegova
uživajući ponosan baš koliko to jedan grad može .
I on je bio svoj i njen kao i ljubav
koju je rastapala u rečenice koje su ga grlile.
Neobičan je ovo grad.
Neobični su njegovi izvori.
Puni ljubavi.
A ja eto zabeližih …………….
sledeći njen miris …………..
sve do Hrama……………….
Miroslav Lj Ranković
