Kad bebe dođu iz maminog stomaka u ovaj naš, veliki svet,sa sobom ponesu puno sreće i oduševljenja. Ponesu puno ljubavi, jer ih je mama devet meseci hranila ljubavlju. Kad se bebe rode odmah zavole ovaj svet. Čudesan svet, prepun čuda.
Čudo su ljudi, čudo je priroda, stvari su čudo. Samo bebe vide ispravno. Kad odrastu, poneki ljudi zaborave ispravno da gledaju. Zaborave da se oduševljavaju i sve im je obično. Neki odrasli ne umeju da se raduju cvetu i travi, listu i pčeli, barici i kamenčiću, ptici i gusenici, vetru i kiši, suncu i mesecu. Neki odrasli postanu tako ozbiljni, prave se važni, a zaborave šta je važno.
Kad se beba rodi, odmah se rodi malac radoznalac, istraživač.
Uki je bio vrlo srećan kad je naučio da puzi, jer je sam mogao da bira gde želi da ide. Bio je tako brz, brži od sekunde kad ga mama ne gleda. Za čas bi od jednog kraja sobe otpuzao do drugog. Zavukao bi se ispod stola, stolice. Jednom se za malo zavukao ispod kreveta. Mama mu je videla samo noge i u poslednjem momentu ga sprečila u nameri da se sakrije. Baš je prestrašio mamu. Da ga nije videla, pomislila bi da je nestao, da ga je neko ukrao.
Maleni moraju mnogo da se paze. Zato je mama Ukija često držala u naručju.
– Nemoj toliko da ga nosiš – rekli su neki.
– Ali ja želim. Tako mi je bliži, pa mogu da ga mazim, pazim, grlim i ljubim.
I ostali su ga toliko ljubili da su mislili da će ga ugnjaviti, ili da će mu dosaditi. AUki se samo smejao. Prijalo mu je sve to. Onda je i on njih počeo daljubi i grli. O, nije to bilo baš pravo grljenje i ljubljenje; balavio je, udarao ih nosićem, čupao kosu i grebao noktićima, ali nije odustajao. Bio je uporan u učenju. Zagrljaji i poljupci su vrlo važni.
Mnogo važnih stvari je trebalo naučiti. Trebalo je naučiti šta je malo, a šta veliko, šta oštro, a šta tupo, pa onda šta je ispred, a šta iza, ispod i pored, hladno i toplo, meko i tvrdo, oštro i oblo, suvo i mokro, ravno i koso, otvoreno i zatvoreno, glasno i tiho, veliko i malo, usko i široko, jako i slabo. Bezbroj stvari maleni radoznalci treba da nauče. Ali njima ništa nije teško.
Kad malci radoznalci s radošću znanje traže, učenje je najlepša igra.
Uki je najviše voleo da dopuzi do ormara i otvara pregrade i fioke. Došao bi do police sa sudovima i uzimao tanjire, šerpe, tacne, lončiće. Uzimao je sve še što mu se nađe na putu. Kad je dolazio kod babe, prostor za istraživanje se povećavao. Tu su bile druge police, nove pregrade koje je trebalo istražiti.Baba ga je vodila u sve sobe i pokazivala sve što ga je zanimalo i zabavljalo. I babu je sve to zabavljalo.
– Ne daj mu to da otvara. – deda bi ponekad rekao, ali baba je mirno odgovarala:
– Uki istražuje. Ovo je sve novo i on želi da upozna svet u koji je došao.
Kad bi Uki video ono što ga je zanimalo, baba bi mu objasnila:
– Uki ovo nije za malene dečake. Ovo je za babe. Ovo su tanjiri i sad kad si video, sad ćemo to da vratimo na mesto i da zatvorimo.
Baba bi to ponovila nekoliko puta i Uki je shvatio šta može i sme, a šta ne.
Kad se deci sve lepo objasni i pokaže, deca sve vrlo brzo nauče.
Nekad je baba nosila Ukija.
– Zašto ga držiš? – pitali su neki.
– S ove visine mnogo više i bolje vidi. Kako će da otkrije svet, ako ga gleda odozdo?
Odrasli treba da budu vođe malenim istraživačima, treba dapomognu malcima radoznalcima da što više i lakše istraže svet.Odrasli treba da znaju da maleni istraživačine vole puno da se igraju igračkama. Za čas ih istraže i ostave; svet ih zove u pohode nove.
KAD SE MALAC RODI
RADOZNALOST GA VODI
ŽELI DA ISTRAŽI CEO SVET
DA MU ŽIVOT BUDE LEP.
