Bližila se Nova godina. Bližilo se vreme dobijanja paketića. Svuda su se videle promene. Sve je izgledalo nekako drugačije, svečanije, lepše. Grad je bio ukrašen i mama je ukrasila kuću.
Ukija je sve to zanimalo, ali najviše ga je zanimao onaj deda sa belom bradom u crvenom odelu. Rekli su mu da se on zove Deda Mraz i da donosi paketiće deci koja imaju dobro ponašanje.
Da li će i njemu Deda Mraz da donese poklon? Razmišljao je da li je njegovo ponašanje bilo dobro.
Ponekad baš i nije imao dobro ponašanje. Ponekad, kad je bio sa sestrom od tete, Senom. Nije imao ni 3,5 godine, a sestra je bila dve godine mlađa i ništa nije razumela. Htela je da se igra sa njim, smejala se, grlila ga, uzimala baš one igračke kojima se on igrao. Dosađivala mu je, a svi su pričali da ga mnogo voli. Njemu nije bilo uvek do grljenja sa sestrom. Radije bi je odgurnuo i uzeo svoje igračke nazad. Onda su vikali: “Ne Uki tako jako… vrati joj… pusti je, ona je mala.” Nije razumeo, zato ona, ako je mala, ne sluša njega. Svi su njoj sve puštali, a njega opominjali. Tad se još više ljutio na sestru.
Sad se Uki pitao, da li možda zbog toga Deda Mraz neće da mu donese paketić.
Deda Mraz nije mogao svuda da dođe i svima da donese poklone; zato je Uki bio zabrinut.
Ipak, jednog dana baba i deda su rekli da će Deda Mraz doći kod babe na posao i doneti paketiće i za Ukija i sestru.
O koja radost. Uki će po prvi put videti Deda Mraza. Bio je baš nestrpljiv . Brzo se spremio da ga baba i deda ne čekaju, teta je spremila sestru i svi su zajedno krenuli kod babe na posao.
Tamo je bilo puno nekih nepoznatih ljudi i puno neke nepoznate dece. Mnogi su bili veći od njega, a svi su bili veći od njegove sestre. Sestra je imala tek godinu i mesec, ali nije htela da jede i teta se baš brinula. Zbog toga je bila vrlo sićuška, ali je koračala i čvrsto stajala ne plašeći se gužve. Baš su bili mali u toj gužvi. Onda je neko ugasio svetlo.
Stizao je Deda Mraz.
Baba ih je stavila ispred sebe, u prvi red da bi ga videli. I ostala deca i roditelji su se približila Deda Mrazu.
Uki je pogledao oko sebe: video je samo noge nepoznatih ljudi i sestricu, malenu, još majušniju nego što je bila. Hteo je da uradi nešto, nešto što nikad do tad nije uradio. I uradio je: prebacio je svoju ruku preko njenog ramena i približio je sebi.
Zagrlio ju je.
Kao veliki.
Zaštitnički.
Sestra se baš lepo obukla. Imala je lepu haljinicu i bundicu i lep rajf za kosu sa novogodišnjom jelkom. Bila je najmanja, ali mu je bila najlepša. Njegova sestra. Zagrlio je pazeći da je neko ne gurne, da se ne uplaši. Neka deca su počela da plaču, ali Beka Sena je i dalje mirno stajala. Kad je osetila njegovu ruku, okrenula se prema njemu i snažno ga zagrlila, svom svojom snagom.
Na licu je imala osmeh one sreće kad u tuđem, nepoznatom okruženju, pored sebe imate nekog svog. Nije se bojala, jer je brat koga je volela bio pored nje.
Pri povratku Uki je nosio svoj paket, a svim silama se trudio da pomogne da i Beka Sena ponese svoj. Ponašao se kao veliki, kao pravi brat. I Beka kao da je porasla i kao da se i ona pravila važna.
Niko ih tome nije učio, niko im nije rekao šta treba da rade. To je bio predivni osećaj koji deca donose rođenjem. Vremenom od odraslin nauče mnoge druge stvari pa se desi da to zaborave, izgube.
Baba ih je slikala i tu sliku će im pokazati kad porastu. Mogu se svađati, gurkati, ljutiti kad su sami, ali među nepoznatim ljudima, na nepoznatom terenu uvek treba da se drže zajedno, uvek treba jedno drugom da budu oslonac i zaštita, kao te večeri.
Baba ih je slikala da ih tom slikom podseti da brat uvek čuva sestru i sestra uvek voli brata. Neograničeno. Bezuslovno.
