Седамнаесте „Миленине изворе” посвећене поезији на светковини у Добрачи отворила је изложба фотографија „Очинство кажа о Матији” Бранка Белића, фоторепортера „Нина”. У Галерији „Усуд” у Добрачи изложбу је отворио режисер Пуриша Ђорђевић, уз поезију академика Матије Бећковића.
Бранко Белић је рођен 01. 01. 1948. године у Забрежју код Обреновца. Радио је у Нину од 1972. године. У пензију је отишао пре пет година, као уредник фотографије НИН-а. Излагао је самостално око двадесет пет пута и добио скоро сто педесет награда и признања. Награду новинара за животно дело и награду Министарства културе за посебан допринос Српској култури. Издао је и две монографије, прву „Лице”, на којима је преставио 450 најистакнутијих личности културе и науке Србије и другу о „вајару Ратку Вулановићу”.
„Нисам размишљао да направим изложбу о Матеји. Ми се дружимо, онда ја извадим фотоапарат и направим неки снимак. Изложба је настала спонтано. Цео живот сам провео на селу Забрежју, познатом по плавама од пре неколико година. Од награда издвајам две последњe”, о себи је шкрто рекао Бранко Белић за ПОКАЗИВАЧ.
„Историја већ дуго година живи у сликама Бранка Белића . Кажем слике, а мислим слике убијене фотоапаратом. Ја памтим скоро када је фотоапарат пронађен. Знате ли каква је то била свечаност, башка пропреме за заједничку фотографију за заједничку фотографију брачног пара мог оца Јанаћка и мајке Милице уз децу Верицу и сина Младомира (како је моје право име). Чувам ту фотографију месног фотографа, Зупан се звао. Он је постао наш отац и мајка! Наравно није био из Чачка. Он је сликаоали није знао да развије негатив. Негативе је слао у Беч где су му развили нагатив и сачинили слике не веће од двадесет сантиметра. Од момента када је Бранко Белић сликао „нас” постао је наш отац и мајка. Јер ће нас као свет зампати по фотографијама Бранка Белића. Наравно имамо ми још разне фотографије, али оне које сними Белић нисмо само ми на тој фотографији. Белић им даје нешто што нам не припада нама, он открива”, описао је мајсторско умеће Бранка Белића режисер Пуриша Ђорђевић приликом отварања изложбе.
Ћилибарење, џезирање, сан и мало златног праха
«Живот је филм, смрт је фотографија», написала је Сузан Зонтаг, једна од највећих интелектуалки Америке двадесетог века и , између осталог, стручњак за фотографију. Но, у случају Бранка Белића, ова реченица се мора преформулисати у другу мисао, а то је да је читав живот један филмски кадар, односно фотографија, фотографија као документ, као сећање, као нада, као озарење. Као дугогодишњи фотограф, Бранко Белић био је у прилици да се са Његовим Величанством Животом и Њеним Величанством Смрти упозна детаљно и дубоко и пређе са њима «на ти», тако да су фотографије које сада овај фотограф снима директни плод додира времена прошлог и садашњег, одблесци које су на животима људи оставили челик, сјај реке, ритам џеза, мреже љубавне и мреже времена и лице постаје улов фото-објектива, јер то је оно што овај фотограф-уметник успева да украде од вечности: човека уловљеног у мрежу битисања, који између два Бога, оног пре рођења и оног после Смрти, или између две таме, покушава да докучи где се то нашао, у чему, у каквој мрежи. Ко је рибар наше душе, пита се Бранко Белић, у којој мрежи она одбљескује и лови лепете њених хиљаду крилаца на лицима оних које је овај фотограф портретисао, а њих је безброј…Ту су Душко Радовић, Момо Капор, Здравко Шотра, Петар Живадиновић, Цуца Сокић, Неда Тодоровић, Рашко Димитријевић, Ружица Сокић, Данило Бата Стојковић, Матија Бећковић, Павле Вујисић и многи, многи други… Давно је речено да човек од одређених година има лица какво је заслужио, али књига сабраних портрета „Лица“ Бранка Белића и ту мисао потире и каже да човек има лице какво мора имати, на коме су свој одсјај оставили и ледено мрешкање бола и јадовања самотне душе и срећни лепети срца и пролећни, судбински сутони. Шта фотографише Бранко Белић? Он сеизмографски снима онај унутарњи свет који човек крије и од самог себе у својој нутрини, тајне које тек одбљесну на лицу, ухваћене објективом у летње вече, слика бунила прошлих младости, зенице магловите као водене обале река и мора…Многа од дивних и драгих и драгоцених лица отпловила су барком на другу страну, али не престају да нам се обраћају са ових фотографија. Ове сени дрхте уз своје портрете, али Бранко Белић портретише и оне који су још увек са ове стране и одатле машу сунцу, осмехују се проорочком оку овог фотографа који бележи време у свом живом току и људска лица. Људска лица која плове као цветови што прецветавају у плодове, а затим се растачу и нестају у водама Дунава,Ламанша или Тихог океана или Драве , Уне , Дрине, тих вода што се беле, сијају, које су пожар воде. Фотографије овог уметника, његова галерија портрета показују да је човек нешто друго од онога што мисли да носи у себи, да је он оно што је само вештом објективу фотоапарата каткад видљиво, оно што се назире на изузетним кјароскуро портретима Бранка Белића који овај живот доживљава као барокни, покретни празник, у коме је смрт тек један од случајних становника, а живот прави и једини владалац, а где су лица прецветала у маске, које спадају, као сасушена пиринчана хартија са лица, у моменту када та лица фотографише Бранко Белић. Пред овим фотографом, лица су осмехнута или утонула у магму туге или врело ведрине,али су душе портресисаних увек наге. Портрети Бранка Белића уче да свако лице носи тајну, да у човеку неко ћути и док човек збори, да је у нама само сумња вечита, а само праштање лековито и куда год човек иде, како год га живот искушавао, мерио, млео, он ће, и када умре, остати усправан.
Књига „Лица“ Бранка Белића исписана је књига живота, у коју је стало све оно слободно и бескрајно што живот испуњава, па и даме у годинама на овим снимцима чувају у оку дрхтај младе лептирице, сачињене само од чисте светлости, а живе, дрхтаве сенке су и на чистим лицима префињене портретисане господе, чија дубина ока сведочи да се још увек сећају онога ко их је спустио на овај свет.
Ко је Бранко Белић? Алхемичар. Те његове црно-беле фотографије увек имају живо срце боје пурпура.
Сања Домазет, JASMIN br 37
Београд, фебруар 2012.
“ALICE was beginning to get very tired of sitting by her sister on the bank and of having nothing to do: once or twice she had peeped into the book her sister was reading, but it had no pictures or conversations in it, „and what is the use of a book,“ thought Alice, „without pictures or conversations? “
Monografija “LICA”ispunila je oba Alisina zahteva za dobru knjigu –ima slika- preko 460, i ima i tekstove – oko 20 u 3 jezika.
Kao prevodilac sam naravno bio više vezan za tekst nego za slike.
To znači, naravno, da sam pročitao knjigu od početka do kraja i čitajući tekstove toliko velikih intelektualaca shvatio sam, kao vrlo skroman fotograf amater, ne samo koliko je Branko veliki fotograf, nego zašto ja nikad ne bih mogao da ga dostignem.
Pročitao sam, na primer:
“Toliko je u njegovim fotografijama neke unutrašnje poezije, neke uzbudljive igre na hartiji, rastopljene svetlosti i tame…”
“Branko je ćutljiv čovek, i to je za početak odlučujuće. Ćuti kao zaliven. Dakle, ne smeta. Svetlo i daljinu određuje neprimetno, i dok, na primer, razgovarate sa velikim mađarskim književnikom, Đulom Iješom, on neprestano gleda kroz objektiv. Sat, dva ili tri, on ga ne skida s oka. I ćuti. Ćuti toliko da ličnost zaboravi da ga Belić usredsređeno posmatra.”
Svaki portret više govori nego što se o njemu može reći, a neumesno je gledaocu dosađivati onim što može sam videti i pročitati.”
“Vinetu srpske fotografije koji nišani dugo, a onda puca brzo i nepogrešivo. I, za divno čudo, žrtva nije skalpirana – samo joj se duša otvorila.”
“Moj drug Branko je sivi soko, jastreb-ribar, mačak i sova u noći, pčela radilica i, povrhsvega, i gušter sa trećim okom!
Tako vidim njegove fotografije i njegov rad. Haug!”
“Ume da se igra – to je bitni element u umetnosti – ali zna šta je u svemu tome nedopustivo.”
“On na portretima koje pažljivo i uporno tvori ne traga za crtama lica, za čovekovim spoljašnim obeležjima, nego za karakterom I osobenostima ličnosti. On otkriva njenu složenost i njen karakter.”
Počeo sam sa citatom Luisa Kerola, koji je takodje bio fotograf, i shvatio sam da ima dosta slicnosti izmedju ova dva fotografa.
Kerol se bavio fotografijom 25 godina (1856-1880) sto je bilo Zlatno Doba za fotografiju 19og veka– i ostavio oko 3000 fotografija. Fotograf amater – amater u najboljem smislu reči – iz latinske reči amo, amare – voleti. Branko je naravno profesionalac-ali može da se kaže da je i amater, jer radi iz ljubavi…
Kerol je sam rekao da je fotografija njegova ljubav, glavna zabava, fascinacija, glavni interes u zivotu. Pretpostavljam da se Branko slaže…
Kao Branko, Kerol je bio čovek sa beskrajnim strpljenjem koji je obraćao pažnju na najsitnije detalje. Ovo je bilo neophodno jer je Kerol koristio mokar kolodion process – čak neki kažu da je prestao da se bavi fotografijom kad je počeo suvi proces razvijenja, jer je smatrao da sa ovim procesom fotografija je toliko laka da bilo ko može da se bavi njome.
Kao danas sa digitalnom fotografijom – ali Branko je pokazao da sa digitalnom fotografijom, ne može bilo ko da se bavi. Svako može da fotografiše nečije lice, ali ne i nečiju dusu.
Kerol je smatran kao jedan od najboljih fotografa amatera svog doba. Njegova specijalnost su bila deca ali, kao Branko, fotografisao je prijatelje akademike i poznate ljude svog doba, kao Alfred Lord Tennyson, clanovi porodice Rosetti i dr.
Ipak smatra se da je ostavio mozda najbolje i najdublje portrete dece ikad snimljene.
Mislim da za Branka Belića možemo da kažemo da je u monografiji “LICA”, ostavio jedinstvenu kolekciju portreta savremenika – zabeležio je u crno-belim fotografijama jedno čitavo doba.
Samo mu ostaje sada da napiše svoju “Alisu u Zemlji Čuda”!
Timothi Džon Byford
Reč na promociji fotomonografije LICA u Narodnom pozorištu
Beograd, 05. mart 2012.
Дискретни шарм Белићевих форографиија
Неда Тодоровић
О преображавајућој моћи фотографије сведочи анегдота коју у књизи “Познавање општила“ цитира Маршал Маклуан: “Пријатељица мајци: Боже, што вам је лепо то дете. Мајка: Није то ништа, треба да видите његову фотографију!“
Пред нама је колекција портрета, ремек дела мајстора фотографије Бранка Белића. Истовремено смо, као почетници, ушли у НИН у време када су у њему били само великани новинарства. На страницама ове књиге налазе се, поред осталих, и портрети читаве једне идеалне НИН-ове редакције свих времена: Драган Марковић, Милош Мишовић, Сергије Лукач, Зира Адамовић, Ђорђе Кадијевић, Југ Грузељ, Стеван Станић, Васа Поповић, Драгослав Ранчић, Слава Ђукић, Момо Капор, Влада Стаменковић, Влада Стојшин, Пуриша Ђорђевић, Тома Петернек, Југослав Влаховић, Драган Јовановоћ, Саша Тијанић, Боро Кривокапић, Богдан Тирнанић…
У овој књизи нема помодности: нема колора, нема ретуша, нема фотошопа. Дискретни шарм старинске, црно беле фотографије сведочи о мајсторском, минималистичком приступу. Мање је код Белића више, много више… Једини спољни савезник аутору је – природно светло. Не користи ни вештачко светло. У питању је и данас сасвим редак, драгоцен однос поверња између уметника и модела. Резултат: Белићеви портрети одражавају оно обичном оку неухватљиво, унутрашњи садржај личности које се, без снебивања, препуштају ауторовом објективу.
Ова књига је и својеврсно сведочанство о надмоћи фотографије над новинским текстом. Новински текст не може да живи без фотографије. А фотографија има свој засебни живот. То потврђује речи нашег заједничког пријатеља, професора Ратка Божовића, једне од личности из књиге, који је више пута у шали поновио: “Уопште није важно шта ћеш новинару рећи, битно је једино како си испао – на фотографији.
Стварно, монографија “Лица“ потврда је да само то остаје.
Београд, 22 децембар 2011.
Када је пушка имала само један метак побоље се мало нишанило. Од како је на муницији освануо натпис „ не штеди метке“ пуца се насумице и погађа случајно. Док је у Србији био само један фотоапарат он ни једном није шкљоцнуо а да није овековечио неку знамениту личност. Без тог апарата ми небисмо знали како је изгледао Његош, како је изгледао Вук, како је изгледао књаз Милош, како је изгледао хајдук Вељко.
Када се у Цетињу појавио први фотограф онда је у тамошњој скупштини један посланик питао: да ли је истина да се поjавио неки фотограф који по Цетињу слика кокошке, магарце и заласке сунца, а још нису сликани највећи црногорски јунаци? и да се то испита, и тај приведе на одговорност ако је тако нешто истина. Фотографија је била светиња и она је сликарима одузела многе области које су до тада држали у свом поседу. Портрете готово више не сликају, а кад сликају морају нешто да измишљају. Један фотограф у Ваљеву, који је био нека врста модерног сликара, он је сликао сељаке па кад дођу за фотографију он им да било коју, а кад се сељак буни да он није то, да је на слици неко други, он је говорио овај је много лепши,овај је чистији, овај обученији и зашто се буниш добио си више него што си дао.
Сада, готово, нема ни једне куће без фотоапарата, али ма колико да је техника напредовала и камере усавршене оне нису ништа ако нису у рукама мајстора. А можда ни код једног уметничкога дела уметник није толико измакнут од свога дела као фотограф. Готово никад на њега не мислимо гледајући неку фотографију или неки портрет, нити помишљамо на камеру нити на око и мајстора. Такав је случај и са Бранком Белићем, мајстором који је овековечио своје савременике и чију књигу можемо назвати било групним аутопортретом било аутобиографијом о другима а ко зна можда ће то све једнога дана бити мало модерније названо и скромније хроника паланачког гробља. Фотографија је данас оно што је некада било портрет највећих мајтора. Ја мислим да ће она све више заузимати оно место које је некада имала. Поготово у наше време. А Бранко је повратио на црно-белу технику, како је то све почело а како ће се изгледа и завршити. Ова његова књига је велика задужбина једнога нашега уметника један албум нашега века, једна велика заслуга и самог аутора и издавача Службени гласник и Слободана Машића. Ја сам само дошао да кажем тих неколко речи и да се заједно са вама захвалимо спретном и даровитом Бранку Белићу.
Матија Бећковић
Реч на промоцији фотомонографије ЛИЦА у Народном позоришту
Београд 5. март 2012.
ЛИЦА БРАНКА БЕЛИЋА
Службени гласник и Независна издања Слободана Машића, Београд 20011.
Бејах сутра, бићу јуче, ко сам?
Одговор је: сад. Или: овај трен, који то већ није.
Управо тај трен, резултат парадоксалног укрштања прошлог и будућег, јесте вечност свега што живи. У трену се срећу, можда и додирују, људско коначно и божанско бесконачно.
Могли би трен да замислимо и као тачку. Низ тачака које сачињавају једну дуж је људско време а низ тачака које сачињавају праву линију је – бесконачност.
Човек живи у времену, божанство у негацији времена, у вечности (бесконачном). Нема мере која би се могла применити и на време и на вечност. Време се креће, а вечност стоји, тако нам се чини. Мада и у кретању има непомичности, као што има кретања у непомичном. Све зависи од фреквенције на којој око види.
Може ли човек изаћи из времена? То је могуће само у духовном простору: одлутати у некакав други свет. Иначе, наше време живих је нераздвојиво од овога нам света – простора у коме живимо наше време: дуж. Зар не кажемо «дуж(ина) живота»? Права (линија) нема дужину. Не може се измерити. И не треба.
Међутим, сложићемо се, и праву и дуж сачињавају тренови, тачке, дакле, нешто више од ништа. Оно сад и никад више.
Коначност чини читав низ вечних тренутака. У тим тачкама је живот који стално бежи, играјући се са будућим и прошлим. Можда не бежи, већ постоји од укрштања супротности које у сваком трену, у свакој тачки стварају склад, хармонију.
Биће, Бог или онај Његошев Врховни уметник је хармонија и отац хармоније. Дакле, Биће је сад.
У сваком је трену, или како каже Марко Аурелије: Он је све у свему.
Е сад, може ли човек ухватити трен?
Једино фото-апаратом. Сликајући човека, то јест, човеково лице које је најфасцинантнији пејзаж на овоме свету. Лице је симбол Бога или неке људске особе, неке личности. Појам личности, како учи савремена православна теологија, не односи се на квалитете или могућности било које врсте: биолошке, социјалне или моралне. Појам личности се односи на ипостас, то јест, поседовање јединствености у апсолутном смислу те речи.
Сви се слажу да се лице непрестано мења. Из трена у трен. Лице сведочи да је сад увек другачије. Човеково лице је сага о вечном и превечном, о непрестаној промени, френетичном стваралаштву. Сад је ту и већ га нема, док трепнеш није више и трен за треном… Сад је увек неко други. Нико никада није видео своје лице, зар не, то нам је могуће само уз помоћ огледала или на фотографији, слици. Лице је увек за другог, никад за себе, лице је неми језик који само Бог разуме. И малобројни жетеоци на његовој семантичкој њиви. Лице на фотографији показује унутрашње Ја, оно најживље и најскривеније у човеку.
Бранко Белић нам је дао антологију лица (личности) из нашег времена. И разуме се, свако је лице један трен. Другу половину XX века приказао нам је кроз лица. Наша лица. Тренут једног времена које је било и сведочанство непоновљивог.
У Роману о Лондону, говорећи већ на почетку дела о свету у коме живимо, Милош Црњански вели: „То је, кажу, нека врста велике, чудновате, позорнице, на којој сваки, неко време, игра своју улогу. А затим силази са сцене, да се на њој више не појави. Никада, – никогда„.
Сва лица из Бранкове антологије су одиграла или још играју «своју улогу» на нашој позорници.
Несумњиво да су сва лица са фотографија отисци божанског у тим људима, врата невидљивог за која нико нема кључ. У трену, искра у тмини, тајна у магновењу, светлост бесконачног, јасан знамен. Из Бранкове антологије наслућују се мистика лица, вера лица.
Заиста је требало имати много храбрости па се загледати у свако то лице и начинити фотографију. То никако не би било могуће да Бранко није обдарен великом љубављу за ближње. Да није посвећен у нашу тајну, неми језик наших лица. Зар свако од нас није искусио страх, зебњу са првим погледом на неко ново лице? То је неки есхатолошки страх, причини се да је непознати прерушени анђео апокалипсе. Здраво је добро ослободити се терета тајне. Бранко Белић нам је поклонио књигу у којој свако лице прича оно најскривеније, најдрагоценије, оно што мало њих зна. Личности из књиге су непоновљиве, уникатне, приче су исте такве – немају цену. Док их причају, треба ћутати. Лица говоре: црно и бело, таму и свитање. Свако лице у овој књизи је изронило из мрака ка светлости објектива, свако лице као да тежи своме анђеоском образу. Треба ћутати и слушати казивања очевидаца.
Једно лице, тамо пред крај, није наше лице. Шта више, то није лице, већ протеза, маска која се вози у блиндираном «Мерцедесу» са отвореним кровом. Иако је фотографија црно бела, знамо како је изгледао: офарбана коса у риђе-црвено, затамњене наочари које скривају очи хтонског бића. Десном руком поздравља одушевљене поданике који му кличу. Рука је у рукавици. Црној. Рука Танатоса.
Јосип Броз пролази кроз покорени Београд. На лицу му је гримаса, лажни осмех. Пегаво лице зрачи надменим презиром. Воља за смрћу тако у супротности Еросу, вољи за животом, која се очитава на лицу Зорана Ђинђића.
На једном лицу почива светлост с оне стране добра и зла. Патријарх Павле. Како је сам то рекао, кад год је могао спасавао се молитвом. Пребивао уз Бога у сваком сад, тиховао у другој димензији на валу вечности. Кроз бесцен дијамант његове дивне душе на нас се још увек излива светлост утехе.
Хвала Ти Бранко Белићу, после ове књиге нема Ти заборава.
Миодраг Јанковић
Перлез, 12. март 2012
КАМЕРА ЈЕ КРТИЦА И ОРАО
Увек се помало наљутим када видим нешто насликано како a ја се тога нисам сетио. Имао сам разне објективе не само на камерама али нисам имао око које би било оптерћено са речима- насмешите се. Сада се осмехујем што ћу да пишем не о књизи Бранка Белића, јер то је роман у сликама. На то ме је опоменуо један фотос који није био само то. Тај фотос је као староставна фреска, фотос са историјом не само лица које се види, него са пратећом историјом тог лица. На тој ренесансној слици у првом плану је мало нејасна фотеља, онда глава која је нагнута над нечим, рекао бих, глава која чита. Шта? Тек наслућујем мало белине и слова, и када сам помислио да је то добро решење за први план, иза главе која чита опомиње ме други план у фотосу, то је биста у профилу која ме опомиње, тражи, тражи даље! Иза бисте не могу ништа ближе да нађем јер један нејасан портрет још ми ништа не објашњава. Више ми говори на фотосу поред овог нејасног портрета две мале слике-скица лепе жене, одмах ипод још једно женско лице, и фотс који чита- сада сам сигуран да песник чита песму жени, песма која са њом, то могу просто да кажем и знам да нећу потрошити- жена ,песник, песник име му је вечност. О томе сведоче делови на фотосу, у горњем десном углу-једне Богородице са дететом и још нејасних светаца који сведоче не само о човеку који је снимљен, него и о човеку који ову композицију на левој страни, узгред лоше прелпомљеној, јер је фотос морао да остане на страни која се не прелама, али и тако постављена на књизи Бранка Белића још тражи моје речи, мало са завишћу, јер аутор фреске и на левој страни има мали фотос са обавезним качкетом, ваљда кад је тај био млађи. Поред фотоса са качкетом одједном се уздиже велика фотографија, не знам ко је, личи на оца или младића са качкетом. Испод као сан нејасна слика, будућа песма или, не знам. Ето, то се све налази на једном фотосу. Фотос, ружна реч за ово дело не камере него човека који је то сликао, и то сликао није баш права реч. Добро, нека то други боље опишу како је један човек са камером, више са срцем дао сан једном лицу и свом делу али имао је рашта-имао је пре тога његове песме па је сан фотографије лако одсањан. Дело Бранка Белића зове се Матија Бећковић.
Пуриша Ђорђевић, реч на промоцији ЛИЦА у Народном позоришту
Београд 5. март 2012
МИНЕРАЛИ, ТРАВЕ И ЗВЕРИ БРАНКА БЕЛИЋА
Слободан Машић
Ово моје писмо није обично писмо. Оно се заснива на дубоком уверењу да је читав свет око нас једно јединствено поље које стицајем чудних околности не можемо једноставно сагледати. Као и увек разлог се не налази у спољњим околностима него се налази у нашем мозгу, који поседује једну необичну неспособност да може осетити само оно што је већ неумитно прошло. Цела наука се искључиво бави прошлим подразумевајући употребу свих компликованих система анализе било да припадају свету који има способност осећања или оном другом свету коме се таква способност одриче. Ако бисмо покушали да видимо равну слику света који нас окружује и ако би наше поље имало јединствено простирање преко земаљског пејсажа, преко камена који изниче из равни земљине коре, ако бисмо као њен јединствени део видели дрвеће које се устремљује према висинама, или кожу животиња које се крећу по земљиној опни, ако бисмо могли као једно да видимо облаке у својим променама и воде у токовима или у привидном миру, ако бисмо све то видели као једно поље, онда бисмо негде у дну видели и људску кожу као њен саставни део, и изненађени, можда изненађени, видели бисмо да је све то састављено од минералне мешавине из које по неким пукотинама избијају биолошке енергије уклопљене у невероватан број различитих развлачења времена, од којих се само један мали број може назвати људским временом, док су остала времена спој неких других димензија које тек можемо да наслутимо. Па, ипак, негде у дну наших страхова и нашег олаког прелажења преко неумитних катастрофа које ће се десити човечанству постоји једна људска радозналост да се у том јединственом пољу изгледа света сагледа она треперава људска кожа коју иначе у обичној људској историји називамо људским лицем. Наравно, људско лице није никада исто, али оно истовремено није никада ни дефинитивно различито. Зависи од нашег мозга када ћемо бити способни да га видимо као исто или као различито. Његов минерални састав је идентичан, али на површини наше коже огледа се цела историја појединачних људских судбина, сво камење које су наши претци сусрели у својим лутањима, све биљке које су додиривали чак и оне које су додиривали само погледом, затим све животиње које су ти исти претци сретали у периодима дивљих животиња и у периодима питомих животиња, затим све животињске длаке претворене у заштитну људску кожу, дакле све тканине и сва одећа, сва оруђа којима се човек служио у преобликовању света и коначно сва оружја са којима су људи водили међусобне ратове, као трагична историја или као невероватан осећај лебдења у космичким пространствима које су осетили сви људи последњег века, мада су само неки и поједини имали тај невероватни сусрет са космичким хармонијама у које смо потопљени. Не, нећу се усудити да кажем да се цела ова историја може сагледати на тој јединственој слици која нам се открива. Али се усуђујем да кажем да се то можда може десити. Само је потребно да гледамо једним другим оком и да нам у томе помаже наш сопствени мозак. Свет се већ десио, ми га једино можемо видети. У једном великом временском заостатку. Он, дакле тај свет, није више исти онакав какав нам се данас приказује. И сутра неће бити исти као што је данас. Али то је наш једини свет. У његовом јединственом пољу можемо видети људску судбину наших живота.
Мој пријатељ Бранко Белић, човек са фотографским апаратом, цео свој живот је посветио да буде на трагу изгледа људског лица и његове коже код оних људи који су у своме животу осетили националну судбину српског народа. На тим лицима се види оно дуговечно кретање којим су наши претци усмерили своје кораке и да се наслутити један део наше судбине. Можда је данас тај историјски тренутак када се вечност може сажети у један бљесак из кога се може прочитати све оно што нас очекује у будућности, уколико хаос уопште има будућност, или се , можда, из свега овога може видети дејство космичких хармонија и моралних хтења која су тако опсесивно окупирала све наше претке и све наше савременике. Можда нико од нас који смо данас живи није у својим прстима осетио трептаје смрвљеног пролећног листа којим се оглашава наша далека прамајка која нас кроз еоне прати у нашим лудим и узалудним животима и која на сваки начин жели да отисне на нашој кожи израз своје мајчинске љубави. То зрење којим настаје људско биће које изниче из мајчине утробе истовремено је та јединствена слика на којој можемо да видимо све оне промене које су се десиле и које се дешавају на нашем људском лицу, које је током протеклих деценија кроз објектив свога фотографског апарата сусретао Бранко Белић, и које је стицајима околности оставио као сад већ ванвременским траг једног заустављеног света, па самим тим у својој заустављености један нови људски свет који је проистекао из живог света у коме постоји наш живот, али у коме не може да постоји запис у нашем мозгу, који је запис једног већ умрлог света. Из тог света можда постоји пут којим се заустављено може вратити у живо. Али тада ћемо изгубити у људским меморијама било који вид сећања. Само, једнога људског дана, у космосу не постоји дан, ови записи Бранка Белића који су зауставили живот биће по својствима људског лица и људске коже, коју ћемо можда једнога људског дана ипак прочитати, биће једини путоказ о једном путу који смо прошли. Тада више ништа неће бити исто, и минерали ће имати своју историју, и биљке ће имати своје нове епохе, и животиње ће имати своје нове еоне, нека друга Троја и нека друга Атлантида ући ће у људску судбину, наравно, насилно према нашем људском осећању, али потпуно ненамерно и потпуно незаинтересовано према нашим људским стрепњама. Ако нам људска историја уопште тада буде потребна, она ће се моћи видети на овим записима о људском лицу и људској кожи које је снимао са намером Бранко Белић а које је случајно открила његова фотографска камера.
Нисам у стању да искажем било шта друго него захвалност онима који буду помогли да се ова необична књига о људском животу објави. Пре свега њу су створили они који су снимили и видели овај пут којим се ређе иде, Бранко Белић и Слободан Машић, затим су учествовали познате издавачке куће Службени Гласник са уредником Слободаном Гавриловићем и Независна издања Слободана Машића.
Београд
- април 2011. године
„Извори“ се настављају у среду 27. септембра казивањем стихова из књиге песама „Мртва природа” Зорана Радисављевића уз критичко размишљање професора Слободана Лазаревића.
Традицију „Завештање” песникиње Милене Јововић, која брине о песничком подмлатку, биће уручени Соњи Шљивић из Рашке у суботу. 30 септембра, рекао нам је организатор поетске светковине посвећене његовој мајци Драган Јововић.
