Фотографијама Антонија Петковића и Предрага Михајловића, „Показивач” на свом првом рођендану уводи нову рубрику „ФОТО- АТЕЉЕ” посвећену крагујевачким фотографима. Фото атељеи у једном граду представљају топонимиме у простору: „Фото Мира”, Фото Сони”, али и времену. Сведоци времена који својим наследницима остављају албуме слика, кутије негатива остају актуелни ако су на својим сликама оставили забелешку простора или личности свог времена. Свом занату уметнички или салонски фотографи су онда додали још један квалитет постају и фото документаристи!
Филм и фотографска нарација Предрага Мухајловића Цилета сачувала је фотографије фотографа Антонија Петковића. Десетог фебруара у Малом ликовном салону Народног музеја Крагујевца фотограф Предраг Михајловић изложио је деветнаест репродукција фотографија из градског живота снимљених од 1925. до 1932. године.
Антоније, син фотографа Љубе Петковића, живео је само 22. године. Преминуо је од тадашње пошасти Шумадије, туберкулозе. Студирао је права у Београду и свирао жичане иструменте, гитару и мандолину. Остао је упамћен као човек који воли кафански живот. Породица Петковић живела је код апотеке на Малој ваги у Палилулама. Љуба Петковић је имао три сина и три кћери.
„Не знам где су затурене фотографије Антонија Петковића, биле су у једном коверту и задњи пут сам их видео пре двадесет година, код његовог брата Србе Петковића. Био сам у посети са колегом Милорадом Минићем службено, јер је крагујевачки музеј планирао да откупи аматерску радионицу и албуме Љубе Петковића. У преговорима власник је био доста ригидан и онако узгред пред нас изнео бели коверат са сликама свога брата. Одмах сам схватио вредност фотографија, али тек у некој следећој посети искористио сам његову добру вољу и на филмску траку на брзину преснимио фотографије.
Пре 7 – 8 година Крагујевачки музеј је откупио од Браце Петковића жељена потраживања. Он тврди да нам је дао и тај коверат. У уговуру и еведенцији нема забележено да су преузете фотографије Антонија Петковића. Тако да се сада не зна где су оригиналне фотографије! Уметнички рад Антонија Петковића технички и стилски носи обележја аматерског покрета фотографије из 1914. године, као логичан начин коришћења очеве опреме“ – рекао нам је за Показивач Предраг Михајловић, Циле, не скривајући задовољство што је спасио од заборава радове колеге фотографа на којима крагујевчани могу да виде како је изгледао њихов град пре сто година.
Tekst o izlozbi Antonija Petkovica
Иза фотоаматера Антонија Петковића је остало мање од двадесет фотографија, формата 9x12 и 9x13 цм, које су све стале у мали бели коверат „америкен“ формата. Тај коверат и фотографије сам видео још 1983. године, када сам са Миломиром Минићем ишао у кућу Петковићевих, да прегледамо албуме и таблое са фотографијама Антонијевог оца Љубе Петковића, који се у првој деценији двадесетог века интензивно бавио фотографијом. Преко двеста сачуваних фотографија Љубе Петковића је ушло у избор за књигу „Споменар 1904-14“ и изложбе фотографија крагујевачких фотоаматера са почетка двадесетог века.
Албуми и таблои, као и комплетна аматерска лабораторија Љубе Петковића су откупљени и данас их чува Народни музеј у Крагујевцу, али се белом коверту са Антонијевим фотографијама изгубио траг. Срећом, радећи на изложби о фотоаматерима, пре више од двадесет пет година сам репродуковао и Антонијеве фотографије средњеформатном камером на црно-белом негатив филму. Тако је било могуће да се са ових репродукција реконструише невелики опус Антонија Петковића. Црно-бели негативи су скенирани и преведени у дигитални формат а обрађени су и принтани у сепиа тону који одговара сећању на оригинале.
Антоније Петковић је рођен у Крагујевцу 1910. године, матурирао је гимназију, а умро 1932, са навршене тек 22 године живота. Очевом камером која је снимала стакленим плочама 9x12 цм наставио је после првог светског рата очев хоби, фотографисања градског живота, израђујући копије уз помоћ посебног прибора, за који верујемо да је припадао његовом оцу, који данас чува Историјско одељење Народног музеја Крагујевац у својој збирци.
Иза Антонија Петковића је остао, дакле, бројем веома мали фотографски опус. Ипак, он заслужује презентацију посебном изложбом из више разлога. Пре свега, ради се о избору мотива, којим наставља традицију крагујевачких фотоаматера у неговању документарне фотографије, без обзира јесу ли испред објектива људи или објекти, Друго, композиција фотографије са изузетним осећајем за место одакле се снима и коришћење расположивог дневног светла не одаје почетника, већ образованог младог човека који је годинама, од детета, пратио фотографски рад свог оца.
Из међуратног Крагујевца је остала веома лепа група фотографија тек израђених важних објеката, као што су управна зграда Артиљериско-техничког завода, интернат Војно-занатлијске школе, устава на Лепеници код завода и изградња нове енергане са великим димњаком, као и заводске радничке колоније са простором за нови хиподром.
Друга група снимака окренута је животу и на њима су купачи и пецароши на Лепеници, лепо обучене младе жене како пролазе центром града, гости и конобар пред пивницом „Београд“, друштво на билијару, ауто-трамвај крагујевачке палилулске задруге окружен светом свакојаког узраста, радња са колонијалном робом Милана Дебљовића у Палилулама, Антоније као ученик у „Форду-Т“…
Овако снимљени поменути објекти нису приказани на разгледницама из тог времена, као што спонтаност забележеног догађаја на аматерској слици представља контраст крутој професионалној фотографији. Стога ми је приређивање ове обимом невелике а документарно значајне изложбе представљало велико задовољство.
Предраг Циле Михајловић
Предраг Циле Михајловић, члан УЛУПУДС од 1988, мајстор фотографије Фото савеза Југославије – Србије од 1995, члан оснивач Националног центра за фотографију у Београду. Радио пројекте презентације фотографског наслеђа Србије, посебно Крагујевца – изложбе 1986, 1989, 1996 и 2004. у Крагујевцу и Београду, као и 2001. у Инголштату, књига „Споменар 1904-14“ 1996. са Миломиром Минићем. За рад на пољу фотографског наслеђа награђен Плакетом УЛУПУДС за 1996, као и Плакетом Националног центра за фотографију 2002.
