U rano jutro izlazim iz hotela „Reka“ direktno na obalu Arna. Mirna, tiha, rečica lenjo krivuda kroz jedan od najlepših gradova Evrope. Došla sam u Firencu, kolevku renesanse. Nekadašnja država-grad, stecište umetnika, kolekcionara i učenjaka bila je jedan od najznačajnijih kulturnih centara u celoj Evropi. Danas je u svetu poznata ne samo kao Firenca, već i pod nadimkom „Italijanska Atina“.
Kalkulišem, imam svega dva dana za obilazak. U Italiji uvek imam nerešiv problem: kako da izaberem i šta da izostavim. U njenim gradovima je nemoguće napraviti ravnopravnu selekciju. Šta god da odlučite, neizostavno ćete biti oštećeni. Ostaje samo nada da ćete se vratiti još koji put…
Posmatram reku. U daljini, sa druge strane Arna, nazire se Toranj Svetog Nikole, deo drevnog bedema oko grada. Krećem ka centru blago euforična. Prolazim pored impozantne Nacionalne biblioteke ka glavnom gradskom trgu. Nailazim na Staru palatu (Palazzo Vecchio), odnosno gradsku većnicu. Impozantna, romanička građevina nalik tvrđavi, ponosno gospodari trgom. Palata je otvorena za obilaske a oni podrazumevaju i „lutanje“ tajnim prolazima i stepeništima kojima ona obiluje i u koje se može zaviriti samo uz prisustvo vodiča. Smeštena je na glavnom gradskom trgu Sinjoriji, koja je dobila naziv po firentinskoj vladi. Na trgu se nalazi spomenik vojvodi Kozimu I i kopija statue Davida od Mikelanđela Buonarotija. U blizini je i Neptunova fontana, simbol pomorskih trijumfa. Danas voljena i poštovana, nekada je ismevana kao jedan od najružnijih „džinova“ na svetu.
Stara palata (Palazzo Vecchio): radno vreme i ostale informacije
Najpoznatiji firentinski trg je u 15. veku bio poprište događaja koji se i danas prepričava. Naime, 1497. godine dominikanski fratar i propovednik Đirolamo Savonarola koji je propovedao o odricanju od ovozemaljskih zadovoljstava, na ovom mestu je zapalio jednu od najozloglašenijih lomača u istoriji. Tzv. „Vatra taštine“ je progutala na hiljade umetnina, knjiga, garderobe i svega onoga što je dominikanac okarakterisao „grešnim“. Na istom ovom mestu, godinu dana kasnije, i sam Savonarola je, kao jeretik, spaljen na lomači.
Trg Sinjorija: galerija i dodatne informacije
Nastavljam duž gradskih ulica i gledam fasade, spomenike i skulpture. Firenca je grad-muzej. Umetnine su izložene i na otvorenom. Može se u njima uživati u prolazu, dok šetate, pijete kafu, ili pak nešto treće…
Rešavam da napravim pauzu uz proslavljeni italijanski espreso. Imam malo vremena, ali i to je poseban ugođaj u ovoj zemlji. Odmoriti uz šoljicu divne, mirisne kafe, ili eventualno neku kuglu naširoko poznatog italijanskog sladoleda. Obići Firencu znači mnogo više od pukog razgledanja ili fotografisanja. Treba osetiti atmosferu, zastati, omirisati. Udahnuti vazduh koji sa sobom nosi duh 15. veka.
Nailazim na preslatku skulpturu-fontanu koja mami osmeh na lice i turistima i Firentincima. Proslavljeni Porcellino, (prasence) je u stvari statua vepra koja, prema verovanju, donosi sreću ako ga pomazite po njuškici. Međutim, da bi sreća bila potpuna, morate i da mu stavite novčić u usta iz kojih teče voda. Prase je vremenom dostiglo takvu popularnost da su napravljene kopije širom sveta, između ostalog u Njujorku, Parizu i Sidneju. Smešteno je na prometnom mestu Mercato Nuovo (Nova tržnica) gde ga svakodnevno opsedaju turisti dok usput tragaju za tezgama sa suvenirima. Po legendi je upravo na ovom mestu čuveni Đovani, začetnik loze Mediči, menjao novac uz kamatu što mu je donelo ogroman kapital. Firentinci se i danas šale da je to zasluga njihovog praseta.
Trg republike je drugi najpoznatiji trg u gradu. Obiluje kafićima u kojima su se nekada sastajali učenjaci i umetnici dok su im ugođaj pravili ulični izvođači. Zabavljači različitih profila i danas svojim umećem zabavljaju prolaznike, a neretko se čuju i zvuci opere, najčešće, pevača amatera.
Na trgu se nalazi „Stub izobilja“ koji je prvobitno podignut još u 15. veku od strane renesansnog vajara Donatela. Na vrhu je bila postavljena boginja sa rogom izobilja. Spomenik je doživeo nekoliko oštećenja i obnova, ali su kopije podražavale Donatelov uzor. Današnji stub je iz 20. veka i Firentinci ga često koriste kao mesto dogovorenih sastanaka ili jednostavno provode vreme sedeći na njegovom postolju.
Na trgu se nalazi i ringišpil, navodno, prvi koji je ikada stavljen u upotrebu. Kada je postavljen na ovo mesto, oko njega su zaigrali ulični zabavljači koji su oblačili šarene kostime i šminkali lica. Prema legendi, svideli su se nekom srednjevekovnom caru koji je rešio da ih povede, sa sobom, na teritoriju današnje Nemačke. Nekolicinu je zadržao na dvoru i pretvorio u „dvorske lude“, a ostatak je bio nemilosrdno izbačen. Budući da nisu imali drugi način da zarade, podizali su šatore, maskirali se i zabavljali prolaznike. Postali su preteče današnjih klovnova i zahvaljujući njima, veruje se, nastali su prvi cirkusi na svetu.
Na Trgu republike prvi put u istoriji su prošetane i cipele sa štiklom. Naime, u težnji da se istaknu u odnosu na obične građane, plemići ovog grada su u 15. veku naručivali specijalne cipele koje su ih „izdizale“ u odnosu na ostalo stanovništvo.
Trg republike: istorijat i korisne informacije
Nailazim na Duomo. Ostali svet bi za tu vrstu građevine rekao katedrala, ali Italijani koriste svoj, opšteprihvaćeni, izraz. Santa Maria del fiore („Cvetna Marija“) sa svoja 148 metra, jedna je od najdužih crkava na svetu. Ogromna, crvena kupola dograđena je u doba renesanse od strane Filipa Bruneleskija. Odvojeno od katedrale postavljeni su zvonik i čuvena krstionica sa bronzanim vratima.
Ne možete da se pohvalite da ste bili u Firenci ako ne vidite njen zaštitni znak – Mikelanđelovog Davida. Verovatno najpoznatija skulptura sveta, smeštena je u galeriji firentinske Akademije. Nastala je iz ranije odbačenog komada mermera, delimično napuklog; proslavila mladog skulptora i postala simbol Firentinske republike. Jedno vreme je stajala ispred Stare palate, ali je zbog vremenskih uslova trajno premeštena pod krov Akademije.
Akademija: vodič sa svim neophodnim informacijama
Vraćam se prema hotelu. Večeras ću imati kojim mislima da se zabavim pre nego što zaspim. Firenca me opseda…
Od nekuda osećam miris peciva. Otvaram oči i istog trenutka mi u misli navire zanimljiva priča koju sam pročitala pre polaska iz Beograda. Kada su Firencom gospodarili Medičijevi, porez na so je u gradu bio izuzetno visok. Budući da većina nije mogla da ga plati, siromašni građani su svoje hlebove pravili potpuno neslane. I danas u ovom gradu se često može naići na hleb bez trunke soli.
Danas ću početi od crkve Santa Kroče. Imam i katedralu u planu, ali ovde se planovi često izjalove. Dovoljno je da mi nešto odvuče pogled i da odlutam. Firenca se poigrava sa mnom. Može joj se. Ne dozvoljava da je brzo napustim.
Krećem u laganu šetnju ka bazilici Santa Kroče (Sveti krst). Dolazim na trg na kome leži ova čuvena franjevačka crkva i iznenađujem se širokim otvorenim prostorom, delimično prekrivenim improvizovanim tezgama. To je ovde normalno, kaže mi jedna od prodavačica. Italijani imaju običaj da, jednom nedeljno, neki od gradskih trgova pretvore u otvorenu tržnicu. Italijanski specijaliteti od suvog mesa, vino, garderoba… Za svakoga ima nešto da se nađe. Krajičkom oka primećujem štand sa suvenirima. Upaljači, piksle, šolje, „isprintane“ Mikelanđelovim Davidom i Botičelijevom slikom Rođenje Venere. Prepoznatljivi simboli grada iz koga su potekli neki od najznačajnijih umetnika u istoriji.
Okrećem se ka crkvi. Bazilika sa gotičkim obeležjima veća je nego što sam zamišljala. Levo od ulaza je spomenik Danteu Aligijeriju, svojevrsni omaž još jednom od poznatih Firentinaca. Ulazim unutra. Duž zidova nižu se grobovi slavnih građana ovoga grada, koji su ovde pronašli svoje poslednje počivalište: Mikelanđelo, Galileo Galilej, Nikolo Makijaveli…Posetioci ostavljaju cveće i pale sveće velikanima.
Bazilika Santa Kroče: ulaznice i radno vreme
Neposredno uz gradsku većnicu nalazi se Uffizi, jedna od najstarijih galerija na svetu. Naziv potiče od kancelarija koje su prvobitno u nju bile smeštene. Vremenom, u njoj su se sakupljala umetnička dela i Firenca je 1765. otvorila ovu zbirku za javnost. Predstavlja jednu od najvećih i najvrednijih kolekcija renesansnih slika na svetu.
Posle zatvorenog, sterilnog prostora galerije, prijaće mi boravak na vazduhu. Šetam, istražujem, krivudam levo-desno i puštam da me grad „ponese“. Nije bitno gde ću da završim. Šta god da mi Firenca donese, sviđa mi se.
Vreme je da se isprobaju italijanski specijaliteti. Potraga za restoranima neće biti problem, ima ih na svakom koraku. Brusketi, lazanje, odrezak na firentinski način…Odlučujem se za rižoto sa povrćem. Još jedna kafa i polazak.
Rešavam da pređem preko Starog mosta (Ponte Vecchio). Upadljiv i prepoznatljiv još izdaleka po žućkasto-oker tonovima, ovaj most je oduvek bio jedan od simbola grada. Nekim čudom, Firneca je jedino njega uspela da sačuva u II svetskom ratu, navodno zahvaljujući ličnom insistiranju Hitlera. Još jedna anegdota, o nastanku reči „bankrot“ vezana je za ovo mesto. Nekada su trgovci prodavali svoje proizvode na Starom mostu na tezgama, koje se na italijanskom kažu „banco“. Kada bi se dogodilo da zapadnu u dugove, gradske vlasti bi im teatralno razbijale tezge. Budući da na italijanskom „rotto“ znači razbijen tj. uništen, spojem ove dve reči nastala je reč „bankrot“. Mesto koje je nekada simbolizovalo bankrot danas obiluje radnjicama nakita, suvenira i umetnina.
Stari most: istorijat i galerija slika
Sa druge strane Arna smeštena je stamena, stroga, renesansna Palata Piti (Pitti). Veruje se da ju je projektovao Filipo Bruneleski, po nalogu firentinskog bankara Luke Pitija. Navodno, u želji da zaseni palatu gospodara grada – Medičijevih, Luka Piti je insistirao da prozori njegove palate budu veći od ulaza u palatu Medičijevih. Luka Piti nije doživeo završetak radova na građevini, koja se ipak nije mogla meriti sa svojim raskošnim uzorom. Sredinom 16. veka porodica Mediči je otkupila ovu palatu i dodala joj prekrasne vrtove poznate pod nazivom Boboli park. U palatu je danas smeštena umetnička galerija, a park je dekorisan skulpturama.
Palata Piti: istorijat i ulaznice
Za kraj drugog dana ostavljam poznati vidikovac Piazzale Michelangelo (Mikelanđelov trg). Još jedna kopija Mikelanđelovog Davida ukrašava ovaj ogroman trg, koji je ujedno i vidikovac. Turisti željni fotografisanja svakodnevno obilaze ovo mesto sa kojeg se Firenca pruža kao na dlanu.
Setno se okrećem i krećem nazad ka hotelu. Vraćam se putićima koje uokviruju stabla čempresa i nastavljam pored gajeva maslina. Lagano, da što duže potraje… Firenca mi dozvoljava da odem, za sada. Možda nekada ponovo, za koju godinu, ili u nekom drugom životu. Kada sve pomalo izbledi, ako se to uopšte ikada dogodi. Prelazim trg Sinjoriju. Okrećem se ka Mikelanđelovom Davidu, nasmešim se, namignem mu i ispunjena čudnovatom mešavinom radosti i tuge, krećem za Sijenu.
Tekst i foto: Katarina Hadži-Minić
