Mike Flanagan, reditelj iz Salema, Massachusetts, privukao mi je pažnju filmom „Oculus“ (2013) , pa sam skinula da pogledam i „Hush“ (2016) i „Absentia“(2014). „Oculus“ me naveo da počnem da se interesujem za ovog reditelja. Ovo nisu ni najoriginalniji ni najbolji horori koje sam gledala, ali su u masi onoga sto se nudi poslednjih godina zaista dobri.
Kod sva tri filma akcenat nije na krvoproliću, već psihološkim bitkama koje svi likovi biju pojedinačno dok se bore sa odredjenim problemom. Uvek više osetim strah kada se neko psihički muči i strepi, pre nego kasapi. Da ne filozofiram previše, priča je ono što ove filmove drži iznad vode. Sve tri priče su dovoljno intrigantne i zanimljive za prosečnog gledaoca. Da ne bi bilo spoilera, reći ću po par rečenica o svakom filmu.
„Oculus“ (2013) ima sjajnu priču o mističnom ogledalu koje je zaslužno za smrt mnogih ljudi. Dospeva u kuću jedne porodice i menja njihove živote zauvek. Od početka do kraja nismo sigurni da li je ogledalo krivo za sve što se dešava. Dva glavna lika koje pratimo otkad su bili deca, brat i sestra, sada odrasli, pokušaće da odgonetnu ko je kriv za propast njihove porodice, ogledalo ili oni sami. Postoji kratki film, koji nisam uspela da nadjem, „Oculus: Chapter 3 – The man with the plan“, po kom je Oculus snimljen, isto Flanaganov. Obično pred kraj reditelji odvuku horor u nekom drugom pravcu i upropaste ga, a ovde se na kraju dogodi nešto što je bar mene oduševilo – razrešenje mita o ogledalu i stavljanje jednog od glavnih likova u prvobitan, nepovoljan položaj. Baš zbog ovakvog kraja mi se film još više dopao.
„Hush“ (2016) je klasičan hide and seek horor – triler, koji bih izdvojila od obilja takvih filmova zbog toga što glavni lik, junakinja koja beži i krije se od zlostavljača u svom domu, nema sposobnost da strah izrazi glasom jer je gluvo – nema. Mislim da je glumica Kate Siegel koja tumači lik Maddie bila na visini zadatka. Ovaj film nema, niti se očekuju neke naročite oscilacije, nije da će vas ostaviti bez daha, ali baš zbog toga što reditelj nije zabrazdio, i bio koliko – toliko realan, vredi da se pogleda. Ovakvi dogadjaji su, ma koliko delovali neverovatno, mogući, pogotovo u Americi gde je visoka stopa kriminala.
„Absentia“ (2011) koju sam juče pogledala, vidi se da je niskobudžetni film, za razliku od prethodna dva. To mi nije smetalo, kao što je slučaj kod nekih filmova, jer Mike baš zna šta radi. Uverljivost glumaca briše sve ostale mane. Priča počinje jednostavno, bez mnogo pompe. Cura nemirnog duha dolazi posle dugo vremena kod trudne sestre čiji muž je nestao pre sedam godina. I sve bi teklo u normalnom ritmu da se on jednog dana nije vratio i tvrdio da dolazi iz podzemlja. Ono što se ponovo dešava, kao u „Oculusu“ je pitanje, da li je on zaista bio u podzemnom svetu, ili ne? Mike tu ubacuje i policiju, dva istraživača, ali i paranormalne pojave kao što je insekt koji dolazi iz zidina obližnjeg tunela u kom ljudi nestaju. Realnost i krajnja nerealnost. Na nama kao gledaocima je da odaberemo u šta ćemo verovati. Pored glume, jezivosti, straha, priče, jako mi se dopada i sam način na koji Flanagan pokušava da nas zastraši, u sva tri projekta. Zato bih vam preporučila da pogledate ova dela, i to za redom, da bi vam bili sveži u memoriji kao meni, i da bi mogli da sumirate utiske, i odlučite da li ćete pratiti njegov rad. P.S. Savet, nemojte gledati trejlere, ja to nikad ne radim takođe, jer mnogo odaju.
