Lijam Nison (Liam Neeson) je cenjeni glumac koji je, između ostalog, poznat po tome što je pre dvadesetak godina odbio ulogu Džejmsa Bonda, jer ga nisu zanimali akcijski filmovi (mada se šuška da je glavni razlog odbijanja njegova supruga). Bilo kako bilo, glumac je nakon učešća u serijalu Taken počeo da glumi u nizu žanrovski sličnih filmova poput Non Stop, A Walk Among The Tombstones ili Run All Night, u kojima razbija loše momke. The Commuter je još jedan u nizu takvih projekata.
Ovde tumači Majkla Mekalija, bivšeg policajca i brižnog porodičnog čoveka, koji već deset godina radi kao prodavac osiguranja. Tokom tih deset godina, za prevoz do posla i nazad koristi voz. Jednom prilikom, prilazi mu nepoznata putnica Džoana (Vera Farmiga), koja počinje ćaskanje sa njim. Na kraju, ona mu nudi velikodušnu ponudu, a sve što treba da uradi je sitnica, koja će nekome od putnika promeniti život. U početku, Majkl nije siguran da li je pitanju šala ili ozbiljna situacija, ali pristaje da reši zagonetku u kojoj su svi putnici voza sumnjivi…
Katalonski režiser Jaume Collet-Serra u ovom filmu po četvrti put radi sa Nisonom. U saradnji sa triom scenarista, donosi film koji je dosta sličan njegovim radnijim radovima, u kojima je običan čovek prekinut u svojim dnevnim aktivnostima jer je uhvaćen u političku zaveru visokog ranga. Koncept trke sa vremenom, u kome naš junak mora pronaći određenog putnika dok voz ne stigne na poslednju stanicu, je zanimljiv, ali sam voz ne ostavlja previše prostora za manevar. Zbog toga je ovo prilično minimalistički triler i, u suštini, posmatramo našeg junaka kako juri iz jednog vagona u drugi.
Zanimljivom konceptu je dodato nekoliko komplikacija za našeg junaka, poput činjenice da neko u vozi može raditi za njega ili protiv njega. Takođe, njegov pokušaj otkrivanja putnika u tako ograničenom okruženju lako izaziva neželjenu pažnju. U tom pokušaju da učine što više mogu sa materijalom kojim rade, kako plot ne bi bio jednostavan, scenaristi su izgubili na efektnosti. Osim radova sa jakim plot tvistom, mišljenja sam da trileri najbolje funkcionišu kada se ne komplikuju previše. Kada se zakomplikuju, obično se dešava da logika bude totalno sklonjena u stranu, što se desilo u filmu The Commuter.
Nakon određenog vremena, scenaristi, kao i mi gledaoci, shvatamo da se koncept polako raspada. Zbog toga se u priču ubacuje dosta scena akcije sa ponekom zaista dobrom tučom, čija je koreografija odlična. Međutim, iako su te tuče tehnički perfektne, ne deluju kao racionalan izbor našeg lika i nemaju naročito smisla, naročito ona u kojoj se Majkl bije sa nekim likom koristeći gitaru i sekiru dok jedan drugom guraju glavu kroz vagon u pokretu. Upravo ta tuča je snimljena u jednom tejku, a njena vizuelna perfekcija ne uspeva u potpunosti da nas odvrati od činjenice da je ta borba besmislena.
Takođe, tu je i Majkl, čija situacija deluje konfuzno i za njega samog, jer bi on toliko toga mogao rešiti samo kada bi jednostavno objasnio putnicima šta se dešava. Okružen osobama koje ga prate i posmatraju unutar voza, mi na kraju ni ne saznajemo ko su ti ljudi uopšte. Konačna ogromna zavera nevidiljivih sila postaje još jedna komplikacija, jer mi nije jasno zašto bi svoje resurse ograničili na to da se bivši policajac bavi detektivskim poslovima, kada postoje bolja rešenja za njihov problem. Lijam Nison je zaista dobro odradio svoj posao, ali je činjenica da ni njegova pojava ne uspeva da izvuče ovaj film.
The Commuter je vizuelno fino doteran triler koji ima sve elemente za napetost i neizvesnost, ali čiji scenario gubi smisao, logiku i zakone fizike već nakon pola sata filma.
Izvor: filmskerecenzije.com
