Stokholmski sindrom predstavlja psihološko stanje kada se taoci, kao produkt odbrambenog mehanizma, zbliže sa svojim otmičarima. Tom zbližavanju doprinosi više faktora, poput vremena koje su proveli zajedno, verovatnoće povređivanja ili ispunjavanja zahteva. Nakon završetka talačke krize, taoci odbijaju da svedoče protiv svojih otmičara ili govore pozitivno o njima.
Slučaj po kome je nazvan ovaj sindrom se desio 1973. godine u Stokholmu, za vreme pljačke banke. Ova apsurdna istinita priča je bila predmet istraživanja psihologa, ali i tema brojnih filmova. Priča prati Larsa Nistroma (Ethan Hawke), koji se prerušava, upada u banku i uzima taoce. Suprotno očekivanjima, njegov prvi zahtev je da mu dovedu Gunara Sorensona (Mark Strong), čoveka koji se već nalazi u švedskom zatvoru zbog pljački. Pregovori sa policijom se prekidaju nakon Larsovog zahteva da napusti banku zajedno sa taocima. Kako se sati pretvaraju u dane, nakon početnih pretnji, Lars i Gunar postižu gotovo drugarski odnos sa svojim taocima…
Jedna od talaca je Bjanka (Noomi Rapace), supruga i majka dvoje dece. Njen odnos sa Larsom postaje posebno komplikovan, jer je otkrila njegovu nežnu prirodu i stala je na stranu otmičara protiv policije. Autor ne pokušava da analizira ovaj fenomen, već predstavlja događaje iz perspektive svih učesnika. Na taj način mi shvatamo da veza koja je uspostavljena unutar banke nije tako čudna kao što deluje na prvi pogled.
Sticajem okolnosti, svi likovi postaju kompatibilni, toliko da je stokholmski sindrom bio gotovo neizbežan. Detalji priče jesu pomalo apsurdni, ali film kao film nije takav. Postoje fiktivne sekvence koje povećavaju dramatičnost i nekoliko relativno malih izmena u odnosu na istorijske činjenice, ali je sama podloga skroz istinita. Autor Robert Budreau očigledno nije imao nameru da analizira stokholmski sindrom ili da se bavi uzrocima i posledicama, već da nam pruži laganu dramu sa elementima komedije, u čemu je i uspeo.
Glavna pokretačka snaga filma je lik Larsa, koga izvanredno predstavlja Itan Houk. Iako nosi oružje, preti i viče, ubrzo postajemo svesni da on uopšte nije sposoban da nekoga povredi, a kamoli da ubije. To primećuje i Bjanka – ona shvata da prava opasnost može doći samo od policije, koja može povući radikalne poteze kako bi prekinula talačku krizu. Iz perspektive talaca, frustrirana policija koja drži prst na okidaču predstavlja veću opasnost od Larsa. U ovoj zbrci, policajci shvataju da ih otmičari ne poštuju i da su taoci protiv njih, pa počinju sa svojim metodama ulivanja strahopoštovanja.
Veoma cenim Itana Houka, pre svega jer su mu i dalje kvalitetni nezavisni filmovi ispred onih komercijalnih. Takođe, njegovi performansi pojačavaju kvalitet svakog filma, što se videlo i u ovom slučaju. Njegov Lars je na momente zaista urnebesan, ali nijednom nije postao karikatura samog sebe. Numi Rapas je originalna devojka sa tetovažom zmaja i njena Bjanka poseduje specifičnost žene koja se ponovo oseća živom i koja je paradoksalno zahvalna Larsu što je bila bezbedna u situaciji koju je upravo on izazvao.
Stockholm je iznenađujuće zabavna verzija istinitih događaja iz 1973. godine, koja pokazuje da je neki put pojam neprijatelja čisto stvar perspektive – film koji je vredan gledanja barem zbog angažovanog Itana Houka u glavnoj ulozi.
Izvor: filmskerecenzije.com
