Nisam napisala recenziju na sajtu skoro jedanaest meseci, tačnije od gledanja filma I, Tonya. Pravdala sam sebe time da sigurno nema dovoljno kvalitetnih filmova, ali to nije istina. U proteklih desetak meseci sam pogledala pregršt dobrih filmova koji, uprkos svom kvalitetu, nisu mogli dopreti do mene na ovakav način. Outlaw King me je konačno trgao iz moje recenzijske letargije i lenjosti u pisanju. Dabome, logično je da sledi jedna nagovarajuća recenzija u mom prepoznatljivom stilu kojoj, nadam se, nećete moći odoleti.
Početak četrnaestog veka, Škotska je okupirana od strane Engleske, tačnije kralja Edvarda I (Stephen Dillane). Većina plemića, od kojih pojedini imaju prvenstvo na presto kralja Škotske, zajedno sa ostalim škotskim plemićima godinama unazad ratuju da se oslobode škotske zemlje, ali nisu jedinstveni u toj nameri. Nakon teškog poraza i strašnih ljudskih gubitaka, opet se moraju povući, sklopiti prividni mir i povinovati kralju Edvardu, koji i dalje zadaje strašne novčane namete. Narod se ne miri sa time, posebno nakon stravičnog javnog pogubljenja škotskog junaka Vilijama Valasa, koje donosi i nemir u krugove plemića, ponajviše Roberta Brusa (Chris Pine). On odlučuje, uz pomoć crkve, krunisati se za kralja Škotske i krenuti u krvavi, odlučujući pohod vraćanja Škotske Škotima u ruke.
Nemoguće je izbeći da odmah ne povežemo film sa veoma bliskim, srodnim i svima poznatim Braveheart, gde je akcenat bačen na Vilijama Valasa (Mel Gibson), koji je zapravo bio inicijator pobune Škotske protiv engleske tiranije i nameta. Glavni lik ovog filma je rame uz rame sa njim vodio bitke i to što se desilo Valasu je bio okidač odluke ovog lika da krene u novi, konačni rat oslobađanja od engleske tiranije. Dakle, događaji u filmu se dešavaju nakon radnje filma Braveheart, a Robert Brus je u tom filmu, na neki način, predstavljen dijametralno drugačije, više kao negativac, kao proračunati političar koji ne mari za narod.
Ovim filmom je to ispravljeno i dobijamo sliku i priliku istinskog kralja, sa svim vrlinama i manama običnog čoveka, koji je u istoriji zapamćen kao jedan od kraljeva koji su Škotskoj vratili autonomiju. Naravno, ovaj film sigurno nikad neće dostići Braveheart i postići taj, možemo reći, kultni status, niti je rađen kao istorijski megalomanski spektakl, ali doza prizemnosti, nepreterivanja i veoma koncizne slike je meni možda još bitnija, posebno jer sam veliki fan ove istorije. Ovaj film nije rađen za veliko platno kao Braveheart, ova produkcija sa Netflixom, po mom mišljenju, nimalo nije minimizirala film, štaviše, više je dostupan publici koja ga sigurno ne bi smela propustiti.
O Dejvidu Mekenziju (David Mackenzie) smo na ovom sajtu i gazda Siniša (Perfect Sense, Starred Up) i ja (Hell or High Water) rekli sve što treba da znate. U mojoj recenziji za Hell or High Water sam navela da je Mekenzi najnajklonjeniji krimi dramama u kojima briljira, jer nam ih donosi na nesvakidašnji (dopadljiviji i intrigantniji) način nego uobičajeno. Samo, ovaj put u pitanju nije krimi nego biografska (istorijska) drama, koju nam je isporučio na veoma hrabar i dosta krvav način. Upečatljivo, efektno, dovoljno zanimljivo, drži pažnju do kraja, a opet , istinito i sa minimum dodavanja fikcije, koja je svojstvena ovakvim projektima.
Film je većinski sniman u Škotskoj (malo i u Engleskoj), a pojedine scene beskrajnih zelenih predela oduzimaju dah. Scene bitaka su urađene odlično i jako prljavo i krvavo, što može da odbije pojedine gledaoce koji će čak povući paralelu sa gorekategorijom, ali ja se kategorički ne slažem. Ulepšavanja imamo na sve strane, posebno u sjajnim omotima. Ovaj film je namerno to izbegao i zato palac gore, opet preporuka da gledate ovog režisera što više, jer kvalitet nikada ne može dosaditi, ma koliko se god činio krvav ili sirov.
Scenario u kome nema praznog hoda, dosadnih i napornih tihih momenata koji inače krase ovakve filmove, je napisala Bathsheba Doran, scenaristkinja koja je prethodno radila na megauspešnoj seriji Boardwalk Empire. Uz Dejvida Mekenzija, koji joj je bio desna ruka u pisanju, napravila je jako pristojan scenaristički uradak prilagođen vremenu, gde imamo nekoliko efektno pamtljivih rečenica (Thinking about revenge? It tears on the soul, but it can also be a weapon) koje će ostati da žive. Zamerila bih joj samo namerno ulepšavanje glavnog lika u situaciji sa Džonom Kominom.
Ne mogu dovoljno da se izdivim glumi Kris Pajna, koja je sa godinama sve raznovrsnija i bolja. Njegov Robert Brus je odvažan, hrabar, ponosan, samosvestan, sjajan taktičar, sve što treba da odlikuje jednog velikog vođu, u ovom slučaju kralja, koji je u istoriji ostao zapamćen. Veliki plus ide i za sjajno skinut škotski akcenat, uvek me to umeće nekog glumca pozitivno iznenadi. Moram spomenti jednu trivijicu koja je digla prašinu oko filma i na neki način mu dala dosta marketinga – prvi put se skinuo na filmu, a kada su rađene te scene, izazvao je smeh pojedinih radnika na setu.
Pajn smatra da taj momenat jasno opisuje duple standarde kada su u pitanju glumci i glumice, jer u istoj sceni, gde je gola njegova koleginica Florens Pju, na to niko skoro nije ni obratio pažnju. U suštini, zasmetalo mu je to što njegova golotinja privlači više pažnje od šokantno brutalnog nasilja i pita se dokle će više među ljudima biti prisutno licemerje kulture. Odlična gluma nam je isporučena, očekivano, i od Stivena Dilejna (Game of Thrones) kao engleskog kralja Edvarda, a ja bih pohvalila i Arona Tejlora-Džonsona, koji je glumio Džejmsa Daglasa – scena krvoprolića koju je on predvodio u crkvi je maestralno odrađena.
Outlaw King nije Braveheart, niti pretenduje da to bude – ovo je krvava biografska istorijska drama, koja nam usput donosi i portret kralja Roberta Brusa, koji je ranije (najviše zahvaljujući Braveheart-u) bio predstavljen kao negativac u istoriji. Ovim filmom je konačno dobio svoju pravdu.
Izvor: filmskerecenzije.com
