Don’t Worry, He Won’t Get Far on Foot je novi film Gusa van Santa (Gus Van Sant) i reč je o biografskoj drami o Džonu Kalahanu, umetniku koji je najpoznatiji po svojim specifičnim karikaturama, u kojima se bavio tabu temama i osobama sa margina društva. Naziv filma potiče od jedne od njegovih najpopularnijih crteža, u kome ekipa kauboja u pustinji nailazi na invalidska kolica i komentarišu kako vlasnik istih neće daleko dogurati peške. Film je adaptacija njegove autobiografije.
Džon (Joaquin Phoenix) je simpatičan mladić koji ima velikih problema sa alkoholom i opterećen je činjenicom što ga je majka dala na usvajanje kada je bio dečak. Nakon katastrofalne saobraćajne nesreće ostaje kvadriplegičar, ali mu ne pada na pamet da prestane sa opijanjem. Međutim, nakon susreta sa harizmatičnim sponzorom Donijem (Jonah Hill) i uz podršku devojke Anu (Rooney Mara), on nerado počinje sa odvikavanjem od alkohola. Tokom odvikavanja, otkriva svoj talenat za crtanjem novinskih karikatura sa oštrim komentarima, a na taj način će njegov život bez alkohola dobiti novu dimenziju…
Naš junak je imao 21 godinu kada je doživeo nesreću i ostao paralizovan, ali su mu šake ostale koliko-toliko funkcionalne – taman da upravlja invalidskim kolicima, nagne bocu sa alkoholom ili da drži olovku, a ove tri radnje ispunjavaju najveći deo filma. Priča se ne fokusira na njega kao na osobu, već više pratimo alkoholičara koji je otkrio talenat za karikature. Naravno, sa vreme na vreme dobijemo nešto novo ili saznamo segment iz njegove prošlosti, ali se sve, pre ili kasnije, vrati na temu alkohola ili crteža.
Iako scenario ne razrađuje Džona onoliko koliko bi trebalo, izvrsno dočarava njegov humor i načine na koji ga je koristio kako bi se suočio sa posledicama nesreće. Njegov humor mu je bio mehanizam prevladavanja, a krajnji rezultat je objavljivanje njegovih crteža od lokalnih novina do časopisa poput The New Yorker-a. Dovoljan je jedan pogled na radove kako bi vam bilo jasno zbog čega je dobijao brojna pisma osude i pretnji. Džonu je, po njegovim rečima, jedino bilo bitno mišljenje ljudi koji su bila tema karikatura, poput manjina, homoseksualaca ili invalida, koji su ga podržavali.
Njegov stil je jednostavan, radovi su oštri i kontroverzni i za svaku pohvalu je što tokom filma vidimo veći broj njegovih crteža, a na neke sam se dobro nasmejao. Džon je očigledno bio čovek sa posebnim pogledom na svet, ali se režiser ne bavi previše time, nego namerno dopušta da njegovi crteži govore za sebe. Koliko god da je to umetnički lepo, mišljenja sam da se na taj način limitira predstavljanje njegovog života i njega kao osobe, osim loših stvari koje su ga oblikovale, i gubi se fokus filma. Te loše stvari su ga inspirisale i konačno postale inspiracija za prevazilaženje psiho-fizičkog hendikepa, ali mi nemamo previše uvida u detalje.
Priča nema linearni narativ i pratimo Džona kroz razne delove njegovog života, pre nesreće, posle nesreće, pre odvikavanja od alkohola, tokom odvikavanja i konačnog izlečenja, sa ponekim blicem iz detinjstva. Ovakav izbor pričanja još više gubi fokus sa glavnog junaka, a priča je tokom celog filma, uz neku novu šalu, u suštini ista. Hoakin Finiks je fantastičan glumac, zaista nema potrebe komentarisati kvalitet njegovog performansa i sama njegova pojava dosta izvlači ovaj film – ali čak ni on ne uspeva da Džonu da nešto više osim humora, hendikepa, zavisnosti i nošenja sa tim.
Don’t Worry, He Won’t Get Far on Foot je inspirativan i komičan biopik o čoveku kome je umetnost promenila život, kome fali malo dinamike, karakterizacije i fokusa, ali posvećeni Hoakin Finiks u glavnoj ulozi čini da se to toliko ne primeti.
Izvor: filmskerecenzije.com
