U nizu tekstova o filmskim pokretima sam spomenuo i bleksploataciju, podžanr eksploatacijskih filmova koji su snimali afro-amerikanci prevashodno za crnačku publiku, ali koji su se proširili van rasnih i etničkih granica. Ovi filmovi su počeli da se pojavljuju tokom ranih 70-ih godina prošlog veka i trpeli su redovne kritike, pre svega zbog stereotipnih likova sa sumnjivim motivima. Sa druge strane, u ovom podžanru su crnci po prvi put postali glavni junaci, u odnosu na tradicionalne sporedne uloge kriminalaca ili žrtava. Ono što je takođe bitno, ovo su prvi radovi gde se saundtrek sastoji isključivo od soul i fank muzike. Ovi filmovi su predstavljali laku zabavu za crnačko stanovništvo i bili su veoma popularni, jer su nudili tačno ono što je takva publika i želela.
Rudy Ray Moore je bio neuspešni glumac, komičar i plesač, čovek bez prave prilike da pokaže ono što ume i zna, indisponiran što traći svoj talenat. Očajan, dolazi na ideju da razvije komični alter-ego iz ulične mitologije Los Anđelesa u vidu Dolemajta, svodnika sa štapom i arsenalom bestidnih stihova. Rudi je ostvario uspeh i snimio nekoliko ploča komedije, koje ipak nisu završile na radio stanicama. Umoran od stalnih putovanja, ali sa željom da bude prisutan širom države, dolazi na ideju da učini nešto po tom pitanju i na pamet mu pada da snimi film u kome će njegov alter-ego biti glavni junak.
Rudi (Eddie Murphy) okuplja ekipu koju čine njegovi stari prijatelji i Lejdi Rid (Da’Vine Joy Randolph), bivša bekap pevačica koja ostvaruje uspeh u svetu šou-biznisa. Ubeđuje dramaturga (Keegan-Michael Key) koji se bavi socijalnom pravdom da napiše scenario koji uključuje kung-fu, jurnjave automobilima i golotinju. Slučajno se susreće sa pretencioznim glumcem Durvilom Martinom (Wesley Snipes), koji pristaje pod uslovom da bude i režiser. Pronalazi studente filma koji će biti zaduženi za tehnikalije. Pronalazi razrušeni hotel Dumbar koji postaje njihov studio. Tada kreće bezbroj problema u produkciji ovog filma…
Dolemite is My Name je ekranizacija ove nesvakidašnje životne priče koju potpisuje scenaristički duo koji je radio filmove poput Ed Wood i People Vs Larry Flynt. Dolemite je postigao veliki uspeh zaradivši preko deset miliona dolara, stekao je kultni status i bio podloga za još nekoliko radova koje su Rudi i njegova ekipa snimili. Postavljalo se pitanje, koje je uglavnom bilo bez odgovora, da li je ovaj film po planu bio smešan ili je samo, kada se sve sabere i oduzme, loš film. Imao sam priliku da ga pogledam i svrstao bih ga u grupu onih radova koji su toliko loši da postanu dobri, gde pripada The Room.
Ne morate biti stručnjak da biste utvrdili kako je Dolemite napravljen od strane ljudi koji uglavnom nisu uopšte imali pojma šta rade i sama ta činjenica je neograničeni izvor humora. U ovom filmu su autori možda prenaglasili tu činjenicu, ali je poenta jasna – konačan rezultat je šarmantan, ali ima dosta mana. Neke od njih apsurdnost zapleta koji uskoro postaje totalo nebitan, loša tehnička rešenja i sada već kultno Rudijevo insistiranje da sam odglumi sve scene koje uključuju borilačke veštine, iako nema ni osnovno razumevanje za njih. Nebitno je da li su se Rudi i njegova ekipa bili ozbiljni tokom snimanja ili su se samo dobro zezali, zaključak je da film najbolje prolazi kao jedna velika šala.
Dolemite is My Name je veoma zabavan pogled na Murovu neustrašivost i upornost, zahvaljujući kojima se izvukao koliko god bio na ivici. Autori su usredsređeni na njega i nisu sklapali priču koji poseduje neke scenarističke bravure, nego su pravolinjski predstavili putovanje našeg junaka sa svim usponima i padovima. Rudi i njegova ekipa nam prirastaju srcu i mi zaista navijamo za njih, pa je emotivna satsifakcija na kraju filma veoma zaslužna za konačan pozitivan utisak. To putovanje je zabavno, pre svega zbog zaraznog šarma Edija Marfija i njegovih kolega, a ta zabava podjednaki produkt i namere, ali i slučajnosti. Prava zabava počinje kada krene snimanje filma, jer čitava produkcija postaje zbrka, ali problemi ne prestaju kada se snimanje završi – potrebno je vratiti dugove i naterati ljude da nekako pogledaju ovaj film.
Moram priznati da se dugo nisam smejao toliko kao tokom gledanja ovog Dolemite is My Name. Filmovi o snimanju loših filmova su mi nešto u čemu zaista uživam, poput gorepomenutog Ed Wood ili The Disaster Artist, i Dolemite is My Name nije izuzetak, naprotiv. Svi otprilike imamo predstavu koliko je teško snimiti film, ali tek nakon gledanja ovih radova postajemo svesni koliko je teško snimiti loš film, nesvesni toga da je loš, i nakon toga još pokušavati da ga uvalite nekoj distributerskoj kući. Prateći ovu grupu kreativaca koji prave nešto iz svog džepa, protivno svim šansama, iako je to što su napravili loše, može stvoriti samo dobar osećaj i to mu je defintivno najbolja preporuka.
Edi Marfi ponovo glumi nakon trogodišnje pauze, ali je ovoga puta, nakon dugo vremena dobio materijal sa kojim može da radi i nije greška reći da je ovo njegov film. Zadiveo me je svojim ljudskim predstavljanjem Rudija, poput one scene kada Dolemajta očekuje snimanje scene seksa, ali i njegovim konstantim ulascima i izlascima iz alter-ega. Pored njega moram spomenuti Veslija Snajpsa u ulozi filmaša čiji se ego nikako ne uklapa u uloge koje je tumačio. Navikao sam da da gledam kao taf gaja, tako da mi je njegova pojava ovde još smešnija.
Dolemite is My Name nije biopik bogat kontekstom i porukama, ali ga to ne sprečava da bude fantastična ekranizacija procesa koji je doveo do kultnog filma Dolemite, filmske katastrofe snimljena sa dobrim namerama, sa Edijem Marfijem koji je zarazno komičan, energičan i šarmantan kao u svojim najboljim danima.
Izvor: filmskerecenzije.com
