Neologističan naziv zbirke pesama „Filofiligran“ Alekseja Kalakutina krije uistinu poetski stil ovog pesnika, kao i same zbirke u kojoj se tradicionalna ruska poetska književnost čvrsto steže rečima poput najfinijih filigranskih žica nedozvoljavajući joj prihvatanje novog, neselektovanog svega što izlazi iz pera modernih stvaraoca savremenika.
Aleksej Kalakutin posmatrajući Borisa Pasternaka u brilijantnoj poetskoj fantaziji koja vraća tradiciju u rusku književnost glasno se odričući modernizma i vapeći za realizmom odeva svoje pesme filigranskim nitima dok glasno-razumski razmišlja: Da li sam ja veliki majstor reči Pasternak?
Odraz pesnikovog lika u tuđim očima, analiza odgovora drugih stvaraoca na sopstvena dela i prihvatanje apsolutno svih rezonanci prijatnih i neprijatnih reakcija drugih kroz samoanalizu Pasternaka i metaanalizu Kalakutina pruža nam informacije o univerzalnom liku svih pesnika ili barem većine njih. U sopstvenom monologu ovaj lik odriče se sjaja nakon što se laskavcima poveden priklanja futuristima i arhaičnoj slobodi govora.
Uviđajući da smo samo korak do istrebljenja, boreći se za ljudsku dušu protiv zla i demona u svojim pesmama Aleksej objašnjava razliku između svetlosti i tame shvatajući da je svetlost istine univerzalna osnova i da je izvestan trenutak kada će Pastir sabrati ovce u razbacanom stadu.
„Stara dama“ u pesmi ispružene zborane ruke moli i prosi mrmoreći. Ova pesma je na engleskom jeziku ušla u međunarodnu antologiju poezije Sjedinjenih Država, a na Dan učitelja u Indoneziji, čitala ju je opunomoćenik ambasadora Rusije.
Sto dvadeset godina nakon smrti poznatog ruskog filozofa Vasilija Rozanova korakom na isti univerzitet stupa naš pesnik koji je smrt ovog velikana dočarao na najsuptilniji način u svojoj poeziji. Rozanov se ponirući u mrak obraća kćerki grozeći se svoje starosti i nemoći, telesne i umne nesposobnosti izgovarajući rečenicu koja rezimira celokupno njegovo bitisanje: Pio sam život, ali sam se možda i života napio.
Četiristo godina nakon rođenja protojereja Avakuma Petrova koji je tokom velikog crkvenog raskola stajao na čelu vernika i mučenički umro na lomači Aleksej peva o njegovom stradanju. U Dumi protojereja Avakuma pesnik nas poziva na praštanje i pokajanje.
Svemoć silnih u vreme kada se sile dobra i zla ravnopravno bore za prevlast nad tlom po kojem svi zajedno hodamo veoma je dobro opisana kao igra moćnika i nemoćnih, slabodušnih.
„Kraljica je u napadu, pijuni su u previranju! Šah! Od ofanzive do istrebljenja-korak!“, rečenica je koja na najbolji mogući način oslikava vreme u kojem živimo bez obzira na kojoj strani sveta smo se nepitani našli.
Slatka mučenica željna nagrada veoma dugo ovom ruskom pesniku održava pažnju, te se on skoncentrisano poput viteza spasioca rečima kao strelama bori da spozna greške ove nesrećne žene koju život neprekidno kažnjava.
Aleksej Kalakutin u svojoj zbirci pesama „Filofiligran“ je na veoma suptilan način dogradio stil kojim je pisao Puškin udenuvši novu crtu realizma u satiru, romantiku i dramu koja samospoznajom realnosti odiše pomalo ljutinom na one koji ljudsku vrstu vode u propast. On je poput Šekspira prerađujući istorijske priče uspeo da nas približi likovima značajnim za stvaranje moralnih pravaca sa kojih danas mnogi veoma lako posrću.
Primarijus dr Marija Lazarević: lekar, pisac i pesnik
