Fenomen Netfliksove serije „Adolescencija“: Znamo li šta je u glavama i dušama naše dece?

Oven Kuper kao Džejmi Miler u seriji „Adolescencija“

Retko koja serija je tako odjeknula svetom kao što je odjeknula aktuelna serija „Adolescencija“. Četiri epizode ove britanske serije na Netfliksu je do sada videlo preko 66 miliona gledalaca – kao čitava Velika Britanija. O „Adolescenciji“ se raspravlja po društvenim mrežama, svaki detalj razrađen je u mnogobrojnim tekstovima u medijima širom sveta.

Šta je to uzbudilo i uzbunilo toliki broj ljudi?

Strašno i realno

Tema je strašna i realna. U malenom jorkširskom gradu, trinaestogodišnji dečak optužen je za ubistvo drugarice iz razreda. Nožem.

„Adolescencija“ počinje jutarnjom racijom. Kolona policijskih automobila približava se domu porodice Miler, prolazi pored vozila oca porodice – vodoinstalaterskog kombija sa sloganom „Prijateljski-pouzdano-profesionalno“.

Interventna jedinica upada u jedan prosečan britanski dom. Bračni par, u pižamama, prestravljen je i zbunjen, ne znaju šta se zbiva. Žena u panici viče da su na spratu njihovo dvoje dece. Policajci ulaze u dečiju sobu sa tapetama zvezdanog neba i hapse dečaka. On dovikuje: „Tata, ništa nisam uradio!“

Sledi procedura privođenja u policijsku stanicu, dečak traži da otac bude u pratnji prilikom medicinskih pregleda. Izbezumljena majka se pita zašto otac da ide, mali se boji igle, on ne može… Mora otac, dečak je tako rekao. Tu je i starija sestra, očajna, pretužna. Od samog početka ona je tihi glas razuma, neka vrsta sidra u porodičnom cunamiju.

Ovo mora biti greška – mislimo i nadamo se, kao i roditelji dečaka.

Inspektor Maskomb vodi akciju privođenja i istrage. Čoveku nije dobro, uzdiše već u „marici“. Njegov sin ide u istu školu koju je pohađala ubijena devojčica, kao i optuženi dečak.

Mali Džejmi u pritvoru ne prestaje da plače. Svima govori da ništa nije uradio. Tata mu govori da pojede pahuljice, mora nešto da pojede, da ne gubi snagu…

Nažalost, priča se ne odvija po modelu „ko je ubica?“. Već pred kraj prve epizode to postaje manje-više jasno – na osnovu video snimka nadzorne kamere sa lica mesta, koji inspektor pokazuje uplakanom dečaku, u prisustvu šokiranog, zanemelog oca.

Možda na snimku nije on, možda je drugi dečak, možda je ipak neka zabuna – poželeće da pomisli svaki gledalac. Nemoguće da je ovaj slatki i pametni dečak učinio takvo zverstvo.

Nenosivi teret

Ono što se dešava u četiri epizode serije izuzetno je potresno. I mračno, i nežno, i jezivo u usti mah. Pratimo pritvorenog dečaka, inspektora koji sa detektivkom Mišom Frenk vrši istragu u školi, porodicu koja pokušava da se nosi sa nenosivim teretom. Edi i Manda Miler su dobri ljudi, normalni, što bi se reklo. U celom paklu trude se da paze jedno na drugo i da sa ćerkom žive, nekako.

Škola je pakao. Vršnjačko maltretiranje je kao „dobar dan“. Inspektorov sin takođe je žrtva, nije baš omiljen među školskim barabama. Posle očeve posete njegovom odeljenju, sin mu skreće pažnju da se ne blamira, da ne razume društvene mreže i da je neke stvari pogrešno protumačio.

On mu otvara vrata tamne strane Interneta i društvenih mreža – vršnjačkog onlajn maltretiranja kao i opskurnih grupa koje promovišu nekakvu mušku, ženomrzačku veb potkulturu zvanu „manosfera“. Pominje se i  Endru Tejt, bivši kik bokser i mizogini influenser, koji je baš ovih dana saslušavan u Rumuniji po optužbi za trgovinu ženama.

Mali Džejmi smešten je u dečjoj psihijatrijskoj bolnici gde više psihologa razgovara sa njim. Najčešće mu dolazi Brioni Ariston, koja se povezuje sa dečakom uz malu pomoć tople čokolade sa puslicama. Događa se i taj poslednji, dugi i ključan razgovor.

Ostatak porodice, već ocrnjen i prokazan od strane komšiluka, pokušava da proslavi očev rođendan. Sve je u senci mučnog roditeljskog preispitivanja: gde smo pogrešili, kada smo pogrešili, da li je moglo bolje?

Serija je otvorila Pandorinu kutiju. Znamo li  šta nam deca zapravo rade za kompjuterima, u svojim udobnim sobama? Šta se zbiva u konfuznim tinejdžerskim glavama kada se spoje vršnjačko maltretiranje i informacije po mračnim ćoškovima Interneta? Da li uopšte istinski vidimo svoju decu? Kakve su nam škole i čemu one služe? Kako je moguće da odgajamo male monstrume, a da to nismo primetili?

Kreatori „Adolescencije“ upustili su se u ovaj poduhvat motivisani porastom tinejdžerskih ubistava nožem u Velikoj Britaniji. Nažalost, i nama u Srbiji sve ovo zvuči poznato, posle masakra u beogradskoj osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ 3. maja 2023. godine.

Tema koja se tiče svih

Velikom uspehu „Adolescencije“ doprinela je tema koja se tiče svih, jer otkriva neku strašnu tamnu silu pred kojom smo nemoćni. Kao da je došlo do samorazaranja tkiva savremene porodice i društva u celini, i to u takozvanim „civilizovanim“ delovima sveta.

Zanatski i umetnički, serija je perfektan televizijski proizvod. Glumci su nestvarno stvarni. Stiven Grejem u ulozi oca porodice ujedno je i koautor serije. „Želeli smo da pogledate ovu porodicu i pomislite: ‘O,moj Bože. Ovo bi se moglo dogoditi nama!’ A ono što se ovde dešava je najgora noćna mora jedne obične porodice’“, izjavio je Grejem. Njegov lik Edija Milera izveden je maestralno. Kada biva suočen sa jezivom istinom, gledate lice čoveka koji u trenutku ostari za deset godina.

Glumica Erin Doerti u ulozi školskog psihologa takođe briljira – vidite osobu koja se bukvalno zamrzne kada strašna istina kreće da kulja iz malog Džejmija. Dečaka tumači Oven Kuper, kojem je ovo prvo pojavljivanje pred kamerama. Ulogu je dobio jer je „pokidao“ na audiciji.

Veliki vizuelni doprinos „Adolescencije“ proizlazi iz činjenice da su sve epizode pojedinačno snimane iz bukvalno jednog kadra. Iako je ovaj metod tehnički izazovan, glumcima je dao slobodu igranja u kontinuitetu. Sami protagonisti svedoče da je ovakav način snimanja dodatno naelektrisao atmosferu i dijaloge.

Epizode su kompletno snimane više puta, čemu su prethodili precizni proračuni položaja kamere i glumaca kao i višenedeljne probe. Ponekad je scenario menjan u hodu, prilagođavajući se kameri. (Interesantno je da je metodom jednog kadra snimana i televizijska drama Televizije Beograd „Nameštena soba“, davne 1966. godine, po tekstu Aleksandra Popovića, u režiji Aleksandra Đorđevića). Reditelj „Adolescencije“ Filip Barantini već se oprobao u ovakvom načinu snimanja u filmu „Boiling Point“.

Burne su emocije koje „Adolescencija“ izaziva. Kada još čujemo čuvenu Stingovu pesmu „Fragile“ („Ranjivi“) u izvedbi dečijeg hora, dok posmatramo tmurni engleski gradić i parking prekriven cvećem za ubijenu devojčicu, srce puca. Na dobar način. U svoj toj strahoti.

Izvor: rts.rs