Za Veru Pešić ste verovatno prvi put čuli kada se pre nekoliko meseci pojavio film Nedeljka Kovačića “Vera”. Pred publikom je sada i istoimena serija, ali – šta je u priči o fatalnoj špijunki, četvorostrukom tajnom agentu i “srpskoj Mata Hari” istina? Na to pitanje teže je odgovoriti…
O Veri se još za njenog života svašta govorilo. Nakon smrti, te priče prerasle su u legende, pa je danas nemoguće odvojiti mit od fikcije, ono što se zaista dogodilo od onog što nikako nije, i ono što je Vera zaista činila od onoga što joj je kasnije pripisano.
Kažu da je bila četvorostruki agent. Da tokom Drugog svetskog rata nije bilo podatka koji ne bi saznala daleko pre drugih. Da je samo jednim pozivom mogla da oslobađa ljude iz zatvora ili ih šalje na robiju. Da je govorila šest jezika. Da je bila toliko zavodljiva da nije bilo muškarca koji je mogao da joj odoli i da se broj njenih ljubavnika ni ne zna. Da je svakog od njih koristila i imala tako razgranatu mrežu kontakata i veza da je bila jedna od najuticajnijih, ali i najbolje obaveštenih osoba u Jugoslaviji. Da je čak upoznala i Hitlera…
Upravo sva ta istorijska konfuzija koja postoji oko njenog života od Vere je i stvorila savršeni lik za priču o fatalnoj ženi, smrtonosnom špijunu i “srpskoj Mata Hari”. Sa druge strane, pojedini istraživači naglašavali su da je istorijska zbilja bila dosta prozaičnija, a njena priča realnija.
Istina je, verovatno, negde između…
Šta je ostalo iza Vere?
Većina onoga što danas znamo o Veri Pešić potiče iz dve romansirane biografije “Vera Pešić u vrtlogu špijunaže” i “Lepotica Vera Pešić špijun” koje je objavio Nikola Ilić, istoričar, ali i učesnik NOB-a, pravnik i jedno vreme obavšetajac zaposlen u Upravi državne bezbednosti (UDB-i).
Osim ovih knjiga, koje po svojoj prirodi sadrže i veliku dozu umetničke slobode, sačuvan je i Verin dosije koji se danas nalazi u Istorijskom arhivu u Beogradu, a u kome se nalaze i njene izjave prilikom saslušavanja od strane četnika.
Istoričar Venceslav Glišić je u svom radu “Dosije o Veri Pešić ili kako ne treba pisati istoriju obaveštajaca”, objavljenom u Vojnoistorijskom glasniku, naveo i da je postojao Verin dnevnik čija kopija je u nekom momentu završila i u arhivu UDB-e.
Ovi zapisi međusobno su se dosta razlikovali i o njenom životu iznosili skoro pa dijametralno suprotne podatke.
Šta se sa sigurnošću o Veri zna?
Vera Pešić rođena je 5. januara 1919. u Sijarinskoj banji, u blizini Leskovca u porodici Anđelije i Milana Pešića, poreznika u penziji. U rodnom gradu završila je osnovnu školu i gimnaziju i važila za jednu od najlepših devojaka u kraju zbog čega su je još u mladosti prozvali “Leskovačka lepotica”.
Kada joj je bilo nepunih 16 godina udala se za dosta starijeg pravnika Mila Krčavinca. Jedni kažu da se zaljubila. Drugi da je brak bio znak siromašenja njene porodice. Kako bilo, potrajao je samo dve godine i nakon toga, 1938. Vera se preselila u Beograd.
Sa nepunih 19 godina i bez sredstava za život, prvo je radila u jednoj radnji, ali uskoro upoznaje oficira Obaveštajnog odeljenja Glavnog Generalštaba Jugoslovenske vojske, majora Slavka Radovića koji ju je i uveo u svet špijunaže.
(Ne)verovatne priče o Verinom životu
Prema pisanju Nikole Ilića, na nagovor Radovića, Vera je završila kurs za obaveštajce i bila primljena u kontraobaveštajno odeljenje jugoslovenskog Generalštaba. Njen zadatak je bio da se uvuče među francuske, britanske i nemačke špijune koji su tih dana svi imali važna uporišta upravo u Beogradu i od njih izvlači podatke.
Vera je u ovome bila i te kako uspešna, pa je za manje od godinu dana, postala četvorostruki agent, izveštavajući o svemu jugoslovenski Generalštab, a svim ostalima dostavljajući podatke selektivno.
Ovo je Ilićeva verzija. Sa druge strane, prema Glišiću, nema dokaza da je Vera ikada radila u Generalštabu, a kamoli za Britance ili Francuze. Jedino što se sa sigurnošću može tvrditi je da je radila za Gestapo i da ju je “za nemačku stvar” vrbovao njen tadašnji ljubavnik major Karl Kraus koji ju je obasipao poklonima i bogato darivao i zahvaljujući kom je i počela da se pojavljuje u visokim beogradskim krugovima.
Zbog rada za nemačku obaveštaju službu Vera je i hapšena u osvit Drugog svetskog rata, ali je posle nekog vremena puštena i proterana iz Beograda.
I dok se do ovog momenta linija njenog života i može nekako pratiti, nakon ovoga priče o Veri postaju potpuno neverovatne i uglavnom kontradiktorne. Jedni je smeštaju u Beč. Drugi pišu da je upoznala čak i Hitlera. Treći da je ponovo uhapšena…
Izvesno je da je Vera i posle okupacije Jugoslavije nastavila da radi za Nemce i to u propagandnom odeljenju pri nemačkoj ambasadi. Ovo joj je obezbedilo i novinarsku akreditaciju koja se pokazala veoma korisnom za širenje kontakata. Pisala je za list “Obnova”, radila na sastavljanju kalendara, ali i jedne srpske čitanke.
Ali život je postajao sve nesigurniji… Četnici su je optuživali da je sarađivala sa partizanima. Partizani su verovali da pomaže četnicima. Nemci su sumnjali da i jednima i drugima dostavlja informacije. Verovatno bi najispravnije bilo reći da je Vera Pešić radila za sebe i svoj interes, već u zavisnosti od situacije, ne obazirući se mnogo na ideologiju i ispravnost strane na kojoj se nalazi.
Slično, vezivali su je i proglašavali ljubavnicom mnogih muškaraca – četnika, partizana, nacista… Sasvim je sigurno da jeste imala određenog uticaja ili makar poznavala ljude koji su ga imali. Postoje podaci da je zahvaljujući svojim vezama uspevala, naročito u prvim danima rata, da određene ljude izvuče iz zatvora i spasi ih robije ili logora. Sama je isticala da ne radi ni za koga osim za “obične ljude” i da njima želi da pomogne.
Istoričar Venceslav Glišić mišljenja je da Verin uticaj, iako jeste postojao, nije bio toliki koliki joj se kasnije pripisivao.
Videvši da će Nemci izgubiti rat, Vera je pokušala da se prikloni Narodno oslobdilačkoj borbi. Verovala je da će partizani iz sukoba izaći kao pobednici, ali je održavala veze i sa četničkim pokretom.
Na kraju, ni jedni, ni drugi, ni treći, nisu joj verovali dovoljno da bi joj sačuvali život.
Streljanje – za kraj
U poslednjim danima njenog kratkog života Veru vezuju za Radoslava Đurića, majora Jugoslovenske vojske u otadžbini. Kažu, upravo on ju je u prvi mah spasao streljanja jer su četnici bili jako nepoverljivi prema lepoj špijunki.
Vera i Radoslav postali su ljubavnici krajem 1943. što je izazvalo veliko nezadovoljstvo među njegovim ljudima koji su smatrali da ona ima veliki uticaj na njega i njegove odluke. Ovo je kulminiralo pučem u kom su uhvaćeni Radoslav, Vera i njena majka Anđa.
Prema dostupnim podacima, žene su odmah streljane. Bio je 18. maja 1944. Radoslav je imao više sreće – čekajući suđenje uspeo da pobegne i kasnije se priključio partizanskim odredima. Posle rata nastavio je karijeru u vojsci i poživeo sve do 1980. godine.
Što se Vere Pešić tiče, njena priča – i ona fiktivna i stvarna, završila se tog majskog dana, u šumi, nedaleko od njene rodne Sijarinske Banje. Bilo joj je samo 25 godina.
Ilić je u svojoj knjizi zapisao da su joj poslednje reči bile: “Nemojte lice da mi nagrdite – gađajte me u grudi“.
Izvor: istorijskizabavnik.rs
