– Je l’ idemo?
– Idemo!
– A gde?
– Ne znam.
Novi je dan. Mogućnosti je bezbroj. Možemo u šetnju, na posao, ili da sređujemo sobu, pa čak I da sačekamo nekog. A koliko dugo bi trebalo da čekamo? Eh, ne bih znala… Možda pet minuta, sat vremena, čitav dan ili … dosta dugo?
Vladimir I Estragon ne znaju koliko dugo, ali ipak čekaju jer nemaju štada rade. Svaki njihov dan je prazan, neiskorišćen, mada, kako bi ga drugačije I iskoristili kada su u takvim pozicijama.
Drum, drvo I njih dvojica. Stoje, prozbore koju i tako u krug. I to je život. Ali, to nije življenje, već preživljavanje. Oni čekaju nekoga ko bi im omogućio da žive, a taj neko je Godo. Čekaju Godoa. On je njihova nada. Ali kako nekome može biti nada onaj ko tuče dečaka? Može zato što nemaju bolju. Oni svakog trenutka očekuju spas, a ni sami ne znaju šta taj spas nosi. Ne znaju ni kako bi provodili dane nakon njega, samo znaju da čekaju, čekaju Godoa.
Svako ima svoju filozofiju života, pa čak I Didi I Gogo. Koliko ljudi, toliko ćudi.Život ponekad natera čoveka da mu smisao života postane drugačiji. Prošlost, sadašnjost, budućnost. Svako sagledava situaciju iz različitog ugla. A naši “večiti putnici u traganju za smislom života…njima kvalitet života nije bitan. Oni ne znaju čemu teže, bitno je da dočekaju novo jutro. A kad ga dočekaju, oni će čekati Godoa.
Autor: Ivana Milojević
odeljenje IV7
Prva kragujevačka gimnazija
Profesor: Simonida Pavlović
