Svaki normalan čovek, u stvari, normalan je samo delimično.
– Sigmund Frojd, Analysis terminable and interminable, časopis The International Journal of Psychoanalysis, 1937.
Godine nečijeg gospoda 2015. sam sastavio tekst o „Knjiškim moljcima“ u kome sam se, između ostalog, dotakao i fenomena Tonija Zeca autorke Ane Petrović. Daleko od toga da sam prvi primetio ovog zeca. Godinu dana pre mene, Miljana Mitranić je, za sajt Svet Stripa, vodila intervju s Petrovićevom upravo na temu njenog simpatičnog plavog čupavog lika. Samu Anu sam upoznao godinu dana ranije, tokom Balkanske smotre mladih strip autora u Leskovcu. Isto mesto nas je oboje dočekalo i te 2015. godine, kada mi je pripala nagrada za najboljeg mladog teoretičara Balkana (premda su i pre i posle te nagrade bitisali od mene mnogo kvalitetniji mladi teoretičari stripa još onda), i kad smo zapravo stigli da nanovo povedemo razgovor. Ovo naglašavam jer je te 2013. godine bila samo na dan zatvaranja, i to je bila jako kratko.
No, ta dva kratka susreta su bila dovoljna da primetim jednu očitu karakteristiku Petrovićeve. Naime, ona je izvanredno dobar slušalac. Dok sam ja serendao ni o čemu (što imam propenzitet da radim), ona je klimala glavom i aminovala svaku rečenicu, sa sve propratnim pitanjima poprskanim tu i tamo između. Na prvi pogled, deluje kao staložena osoba koja tuđe ludilo može da svari, da posmatra hladne glave i da doprinese razgovoru na najbolji mogući način. Činjenica da njen Toni Zec i druge kreacije reflektuju dijaloge koje bi ona ili slušala sa strane, ili bila uvučena u iste, činilo se da je njen autorski naboj ozbiljno pretio da će eksplodirati, da će mali plavi zekonja dobiti štampano izdanje i da će veseliti ljude i van društvenih mreža. Toliko mi se omilio taj zec, toliko uvećao respet prema autorci, da sam skrenuo pažnju na nju čak i tokom relativno skorog teksta „Presek“. Dakle, to je gotovo devet godina kako mi jedna slika Petrovićeve kao autorke i osobe stoji u glavi.
Naravno da je udario šok kad sam saznao da je išla na psihoterapiju.
Ne treba naglašavati da svi mi imamo probleme. Da, kolokvijalno rečeno, svima fali pokoja daska u glavi. Ako bih počeo od sebe, tu je čitav spisak (tik pored spiska ljudi koji žele da me smaknu za glavu). Pa sa druge strane, i te kako treba naglašavati da nikoga ne treba biti stid što odlazi kod psihijatra. Doktor je doktor, boljka je boljka, i što pre rešimo probleme lične prirode, to ćemo bolje funkcionisati, i privatno i u društvu. Naravno da postoji stigma oko odlaska kod psihijatra, pogotovo u ruralnim područjima, međutim svako sa iole mozga u tintari zna šta znači mučiti muku s psihološkim, mentalnim, i duševnim poremećajima. Nije lako, nikada ne biva lako, a neretko se završi kako ne treba.
E sad, sreća pa je Petrovićeva upravo onoliko kreativna i nadahnuta kakvu je pamtim od Leskovca. Umesto da poklekne (mada možda i jeste u par navrata; kakav je ishod njenih sesija kod stručnjaka ostaje na njoj da podeli), uhvatila je kist u ruke, papir pod kist, sto pod papir, pod pod sto, malter pod pod, gips pod malter…ok, da ne teram dalje. Uglavnom, krenula je da crta. I to je krenula da crta interne fore između nje i Tijane, njene psihološkinje i psihoterapeutkinje (izuzećemo ove rogobatne konstrukcije i teraćemo dalje), interne fore koje su se dovoljno protegle da rezultiraju u strip eksperiment, i.e. „Stripoterapiju“.
U izdanju „Kreativnog centra“, „Stripoterapija“ se proteže na 168 strana, ne uključujući korice. Od tih 168, njih 148 odlazi na glavninu priče. Tačno polovina, dakle 74 strana, su „uvodni komentari“ u svaki kratki strip, više kao kreativni epigrami koji uvode u atmosferu naredne stranice. Pride, od 74 tabli stripa, tačno 5 imaju nekoliko kadrova. Ostalo su splash stranice, da ne koristim sopstvenu rogobatnu konstrukciju „monokadar table“ (nema goreg blama od onog koji mi mlađi Ja postavi). Budući da je cela poenta projekta razgovor jednog psihijatra i njenog klijenta-pacijenta, za ljude koji su navikli na klasičan strip ovo će delovati repetitivno. Čak i ako bismo uzeli ovo kao novinski geg strip, nema mnogo varijacija na glavnu premisu.
Naravno, ono što „Stripoterapiju“ čini tako popularnom i prodavanom – manje od nedelju dana kako sam kupio svoj primerak, preostalih 25 komada u knjižari se rasprodalo; treba napomenuti i da je strip toliko popularan da je doživeo drugo izdanje – jeste koliko živosti i igrarija Petrovićeva uspe da uvuče u nešto što je, u biti, teška lična priča prepuna dekonstrukcije, rekonstrukcije, i, da se ne lažemo, destrukcije. Pošto je milenijalka, Petrovićeva neretko koristi reference na pop-kulturu i nerd kulturu da pojača ili potkrepi foru, ili eventualno da evocira specifične emocije iako koristi karikaturalni stil. Štaviše, u sklopu „Stripoterapije“ čak vidimo i njene starije likove, konkretno Bikija i Tonija Zeca (i fiktivnog i pravog – za neupućene, Petrovićeva ima ljubica zeca koga zove Toni) kako gostuju. O, vidimo mi i Mumine i ksenomorfe i Valdoa i Meri Popins i likove iz „Mortal Kombata“ i Kranga i Vilsona, a pročitamo i pokoji citat iz filma. Opet, milenijalka. I naravno, razveselimo se, jer vidimo da je terapija, koliko god teška bila (a nema lakih), zapravo uspela. Ima konkretni rezultat, u vidu stripa, i to stripa za koji svi mogu da se vežu, sa kojim može da se podjednako poistoveti i bogata kretenka koja živi na Dedinju i siroti ubogi zemljoradnik sa tri razreda škole. Umnogome pomaže činjenica da je stil Petrovićeve kao stvoren za ilustrovanje dečjih knjiga (zato ni ne čudi što je njen česti klijent, „Kreativni centar“, zapravo izdavač ovog stripa); naime, vispren je, opušten, sa ne preterano komplikovanom paletom boja niti povelikom količinom detalja.
Neretko i kažem i pišem kad god i kako god smatram da neki strip treba da nabavite, što ću učiniti i povodom „Stripoterapije“. Naposletku, jako je kvalitetan i smatram da ga svaki ljubitelj stripa treba posedovati. Ali ovde zapravo idem korak dalje. Ovaj strip biste MORALI da posedujete. Premda je u biti zabavan i namenjen da zasmeje, „Stripoterapija“ je grafički romančić koji zasigurno može i pomoći, na pravi, konkretni način. Ovaj strip je idealno štivo za svakog ko se bori sa sopstvenim demonima, svakog koga nešto jako teško boli u duši a nema načina da to izbaci iz sebe, a da ne bude destruktivno. Ovo je strip namenjen svima nama, kako Petrovićeva sama navodi.
U ime plemenite potrebe ispomoći svima, ovaj put neću reći autorci „Ćao, Ana!“ kao ranije. Reći ću em njoj, em svima koji imaju problema i kojima je terapija nužna, upravo sledeće. „Drži se. Ne daj se. Uvek može gore, naravno, ali može i bolje. A ako se sapleteš usput, pa ono boli li boli, pusti ga nek boli dok može. A onda polako ustani, pa korak napred. Nije lako, ali je izvodljivo.“
P. S. Ukoliko imate problema sa bilo kakvim vidom psihološkog ili duševnog poremećaja, obavezno se obratite adekvatnom stručnjaku što pre. Uz to, nemojte da prolazite kroz problem sami. Okružite se prijateljima i porodicom i nemojte da krijete vaše zdravstveno stanje od partnera. Svako malo pomaže i podrška je više nego nužna.
